Сваки десети тинејџер у Београду завистан је од клађења, а за трећину њих кладионице представљају места добре забаве и дружења. Младићи су ти који више проводе своје слободно време у кладионицама, а најчешћи мотив за одлазак на ова места су добитак новца, забава, дружење и – досада. Ово су само неки од најзанимљивијих резултата истраживања о кладионичарском понашању младих које су на пригодном узорку младих, узраста од 15 до 19 година, спровелидр Борис Кордић, доцентсоцијалне психологије на Факултету безбедности, и др Лепа Бабић, доцент организационог понашања на Пословном факултету Универзитета Сингидунум.

Резултати ове студије, у којој је учествовало 80 младића и 70 девојака, ученика средњих школа различитих профила, говоре да 11 одсто младих показује праву зависност од кладионица – дају последњи динар за клађење, беже са часова у школи, побесне кад изгубе и не могу да замисле дан без клађења. Ово истраживање, такође, показало је да клађење изазива бурне емоције код тинејџера – 51 одсто младића побесни када изгуби, 83 одсто је срећно када добије, а 23 одсто њих се нервира када види да други добијају.

„Ово истраживање потврдило је хипотезу да су младићи ти који чешће иду у кладионице – 71 одсто тинејџера, који су учествовали у овој студији, изјавило је да има искуства са кладионицама у поређењу са 13 одсто девојака које повремено иду у кладионице. На питање – да ли су родитељи упознати са овим видом ваншколских активности деце, петина девојака и 38 одсто младића изјавили су да имају дозволу породице да се кладе, а трећина тинејџера и седам одсто тинејџерки крије од родитеља да посећује кладионице. На питање – какав однос њихови родитељи имају према клађењу, трећина младића одговорила је да њихови родитељи сматрају да су кладионице лоше, а идентичан одговор дала је половина девојака”, објашњава Борис Кордић.

Овај психолог каже да су досада и неосмишљено слободно време главни разлози великог интересовања младих за кладионице и подсећа на резултате истраживања о свакодневици младих у Србији, које је недавно урадио Институт за психологију Филозофског факултета у Београду, који показују да се трећина тинејџера свакодневно досађује. Ова студија је, између осталог, показала да се средњошколци жале на недостатак занимљивих места за изласке, да позориште и музеје не посећује скоро половина средњошколаца, и да трећина ученика уопште не чита. Др Борис Кордић скреће пажњу на податак да се велики број младих (39 одсто) уопште не бави спортом и да се око трећине младих редовно опија.

У Србији тренутно постоје 33 ланца спортских кладионица са више од 1.800 уплатних места, а програм породичне терапије патолошких коцкара постоји само у Дневној болници за болести зависности Института за ментално здравље у Београду. Стручњаци који су у блиском контакту са зависницима од коцке кажу да сви патолошки коцкари почињу са спортским клађењем, а испитивање о односу младих према коцки које је 2004. године спровео социолог Александар Југовић показало је да се 28 одсто омладине клади у спортским кладионицама и да сваки десети тинејџер игра томболу – бинго. Покер игра укупно осам одсто испитаника, а рулет у казинима игра три одсто.

Ово истраживање, које је публиковано у зборнику „Млади загубљени у транзицији”, такође, показало је да трећина младих игра неку од игара на срећу или се коцка, а младићи су ти који пет пута више играју него девојке. На спортско клађење скоро половина мушке популације између 17 и 35 година даје новац, а регионалне разлике говоре да се најмање клади омладина из Београда и са села, а највише млади из већих градова Србије који имају преко 100.000 становника. У односу на старосну структуру за нијансу више се кладе млађи испитаници (они између 17 и 29 година) него старији од 30 година. Иако финансијска ситуација у породици није у значајној повезаности са клађењем, највише се клади млади из најсиромашнијих породица. Трагајући за одговором на питање – колико омладина недељно троши новца у кладионицама, овај социолог је дошао до закључка да највећи број младих (око 63 одсто) недељно троши око 25 евра, четвртина троши између 25 и 90 евра, а непуних седам одсто кладионичара троши између 90 и 180 евра. Мали број младих кладионичара троши веће износе – 1,8 одсто њих троши између 180 и 360 евра месечно, а један одсто троши између 360 и 600 евра сваког месеца.

Када се посматра веза између спортског клађења и других ризичних понашања долази се до закључка да они који одлазе у спортске кладионице три и по пута више конзумирају алкохол, два пута више се опијају, три пута више злоупотребљавају алкохол заједно са психоактивним супстанцама, чешће узимају екстази и више су склони агресивном понашању и физичким обрачунима.

Катарина Ђорђевић