Докторка Лела Поповић, начелница Опште медицине у београдском Дому здравља „Вождовац”, каже да ради као лекар дуже од 28 година, али не памти да је икада мањи број људи одлазио на боловања. То је нарочито изражено последњих месеци и сигурно се може рећи да економска ситуација утиче и на тако деликатну одлуку да ли ћемо болест „носити на ногама”. Докторка Поповић и њене колеге примећују да у последње две године на боловање углавном иду они који стварно морају, рецимо после инфаркта или у случају малигне болести.

– Људи отварају боловање само када заиста морају. Има пацијената, а међу њима су и лекари, који чак и када иду на хемотерапију, значи примају цитостатике због малигне болести, нису на боловању, већ направе паузу један дан и наставе да раде. Све чешће се налазим у ситуацији да пацијента треба да убеђујем да мора да одлежи да би оздравио, али добијам одговор да тако нешто не може себи да дозволи, јер у фирми стално прете отказима, па људи не желе да изостају. Други аргумент је да не могу да приуште себи боловање, јер са оним што добију од плате не могу да преживе – објашњава за „Политику”, примаријус др Лела Поповић.

Да се број дугих боловања смањио у последње две године потврђује и Владан Игњатовић, помоћник генералног директора Републичког завода за здравствено осигурање, али он сматра да је до тога дошло због драстичног смањења злоупотребе боловања у време сезонских или грађевинских радова. Тако је у Србији, према најновијим подацима, у 2008. години, на боловању дужем од 30 дана било 88.876 запослених, у просеку по 58 дана. Игњатовић каже да накнаде за боловање више не касне, већ се редовно исплаћују, наравно зависно од тога када послодавац поднесе дознаке. Сада чланови комисије имају право и да прегледају пацијенте, а не само да читају налазе и документацију лекара. Без обзира на врсту и тежину болести, после шест месеци непрекидног боловања, чланови лекарске комисије су дужни да болеснике пошаљу на инвалидску комисију, која даје своје процене и одређује да ли се наставља лечење и продужава боловање или се предлаже инвалидско пензионисање.

Нема евиденције, али велики број стварно болесних људи често боловање „пресече” годишњим одмором управо да би добили пуну плату, а не само 65 одсто. Докторка Лела Поповић сматра да је можда дошао чак и тренутак да се размисли о повећању ове накнаде на 85 одсто од плате, као некада, јер се мора препознати тешка болест, где просто није добро да неко одбија боловање, а управо се то догађа. То дугорочно гледано, наравно, оставља трајне последице по исход лечења.

Ова мера, међутим, тешко да је остварива, баш по оној народној „Здрав болесном, а сит гладноме не верује”. Сазнајемо да није мали број послодаваца који од лекара траже проверу честих боловања, што је још један доказ да је економска криза много присутнија и да се све строже процењује ефикасност сваког радног дана и сваког запосленог. Боловања краћа од 30 дана су сада много чешћа, али Завод за здравствено осигурање о овим боловањима не води евиденцију.

За боловања дужа од 30 дана Фонд је лане издвојио око шест милијарди динара, односно око четири одсто средстава којима располаже. Игњатовић каже да је то много мање него у току 2003. или 2004. године, када се за боловања издвајало од осам до 12 или 13 одсто укупних средстава. Иако друго стање није болест, највише су боловање користиле труднице. На боловању је било њих 17.098, а заједно су укњижиле 960.871 дан одсуства са посла. Због проблема с кичмом и зглобовима с посла је одсуствовало 12.184 радника, а због болести срца и крвних судова 10.816 запослених.

Лекари у домовима здравља у Београду кажу да се више не суочавају с појавом отварања боловања да би се обавили сезонски радови или градила кућа, а накнаду за привремену спреченост за рад од Фонда не може да прима радник чија фирма не плаћа доприносе.