Када би се код 400 људи годишње радила трансплантација бубрега, не би се повећавао број оних који морају да иду на хемодијализу. Наиме, тренутно око 1.300 људи чека на пресађивање овог органа од 3.700 пацијената који неколико пута недељно морају да одлазе на дијализу, односно поступак који замењује„рад” бубрега и пречишћава крв.

Пуковник професор др Зоран Ковачевић, начелник Клинике за нефрологију Војномедицинске академије, објашњава да је у овој установи прошле године урађено 29 трансплантација бубрега, али да је проблем што се сада пресађивање одвија спорадично, углавном са живих сродника и што још није развијена свест о значају кадаверичних трансплантација, односно са људи који се налазе у стању мождане смрти.

– Бићемо задовољни онда када се од 80 до 90 одсто трансплантација буде обављало на тај начин, а свега 10 до 20 одсто са живих сродника – истакао је др Ковачевић.

Тачних података колико неко чека на пресађивање органа нема, објашњава професор др Нада Димковић, начелница Центра за дијализу у београдском Клиничко-болничком центру „Звездара”, напомињући да највећи број болесника ни не дочека ову интервенцију.

– На Западу се на овај орган чека око четири године. Неки људи проведу по две деценије на дијализи, а кад дође време за пресађивање, више нису погодни за тај поступак – каже др Димковић, додајући да је на Светски дан бубрега, који ће сутра бити обележен у Србији, фокус стављен на превенцију обољења бубрега.

Јелена Антић, из Удружења родитеља и пријатеља деце бубрежних болесника„Све за осмех”, каже да трансплантација представља најуспешнији метод лечења хроничне слабости бубрега, зато што је успешност велика, рехабилитација кратка, пацијент се враћа својим активностима уз одређена ограничења, а ијевтинијаје од дијализе. Благовременом трансплантацијом, сматра она, деца не губе део детињства и одрастања.

– Једна година дијализе кошта колико једна трансплантација, а у Србији има много пацијената који се годинамадијализирају.Отежавајућу околност,и оно што их одваја од одраслих болесника са истом дијагнозом, јесте чињеница да код деце раст и развој нису завршени – објаснила је Антићева.

Већина болесника, који крећу на дијализу, није знала да има бубрежну болест, а суочили су се с бубрежном слабошћу тек који месец пре него је започето лечење дијализом. Хронична бубрежна болест не боли, она тихо оштећује бубреге и даје знакове тек кад су бубрези готовопотпуно „потрошени”. Стела Пргомеља, председница Друштва за борбу против шећерне болести, каже да бар 40 одсто дијабетичара има проблем са обољењима бубрега, да одласци на дијализу нису смак света, али да је квалитет живота тих људи смањен док чекају на трансплантацију.

– Апелујемо на све људе да једном годишње проверавају стање својих бубрега, Трећина болесника, који се дијализирају, изгубилаје бубреге због шећерне болести– додала је Пргомеља.

Према подацима Удружења бубрежних болесника на дијализи „Реналис”, у Србији се дијализамау животу одржава око 4.500 људи, а сваке године око 700 бубрежних болесника буде упућено на ову процедуру као једини облик лечења који им може продужити живот. Према њиховој статистици, у сваком тренутку око 200 пацијената чека место за дијализу.

Смртност бубрежних болесникана дијализи годишње износи између 10 и 13 одсто, а разлог за толику смртност је у томе што се дијализом одстрањује само 18 одсто штетних материја, које здрав бубрег успева да пречисти. Због недостатка органа, у Србији месечно умре 30 људи, углавном од бубрежних, срчаних и плућних болести. И стручњаци и пацијенти су сагласни у једној ствари – трансплантацијом се продужава живот, а уједно и побољшава његов квалитет.