Anonimna anketa među 3.000 ispitanika iz 25 zemalja pokazala je da dve trećine nastavnika nije bilo spremno za ono što ih je dočekalo u učionici. Iako postoje razlike od zemlje do zemlje, društvo uglavnom ne ceni nastavničku profesiju, učitelji imaju male plate, a malo je mladih koji žele da se bave ovim zanimanjem. Inače, u zemljama OECD-a 64 odsto obrazovnog budžeta ide na plate prosvetnih radnika, dok je u Srbiji taj procenat 94.

Ovo su samo neki od najnovijih rezultata istraživanja stručnjaka OECD-a, koji su ovih dana predstavljeni nastavnicima širom Srbije, s ciljem da se naši prosvetni radnici upoznaju sa najnovijim pravcima u obrazovanju u Evropi i svetu. Ekspert ove organizacije, Trejsi Brns, koja je u našim školama predstavljala pet publikacija na ovu temu, a koje će za nekoliko dana biti dostupne i na srpskom jeziku, kaže za naš list da su u suštini nastavničke muke uglavnom – iste.

– Razlike naravno postoje, zavisno od zemlje, ali generalno je nekoliko osnovnih problema: neadekvatan status i imidž u društvu, odnosno činjenica da to nije dovoljno cenjena profesija; nastavnici su slabo plaćeni u poređenju s profesijama koje zahtevaju slične obrazovne kompetencije; oni često ne poseduju odgovarajuća znanja i veštine; slabo je interesovanje mladih za ovu profesiju, a dodatni problem predstavlja i nepovoljna starosna struktura nastavnika – objašnjava Brns, dodajući da nastavnici čini 2,6 odsto ukupne radne snage u zemljama OECD-a.

Po njenim rečima, preporuka stručnjaka je da se popravi imidž nastavnika u društvu i to pre svega uz pomoć pozitivne medijske kampanje: objasniti da je to važna i teška profesija koju treba ceniti, pokazati da je ovo zanimljiv posao kako bi se privukao što veći broj mladih… Na drugom mestu je povećanje plata, odnosno promena sistema nagrađivanja.

– Jedan od načina bi bio da se veće plate daju nastavnicima koji hoće da rade tamo gde niko ne želi, poput škola u selima, u udaljenim krajevima ili u školama u kojima je izražen problem nasilja, a pokazalo se kao dobra praksa i da se veće plate daju početnicima. Nije sve samo u novcu, pa u primere dobre prakse spada i obezbeđivanje prevoza nastavnicima koji rade u udaljenim školama, zatim dozvole za odsustvo s posla za stručno usavršavanje ili istraživačke projekte, zatim da najbolji studenti zaista dobijaju najbolje poslove i slično – navodi sagovornica.

U mnogim zemljama takođe postoje „alternativni ulazi” u nastavničku profesiju, odnosno, mogućnosti za one koji odluče da u srednjim godinama promene karijeru (na nastavničkim fakultetima, kroz učenje na daljinu, obrazovanje odraslih…). Taj potencijal treba iskoristiti, dodaje, jer su ti ljudi veoma motivisani, a već su eksperti u određenoj oblasti i to svoje znanje prenose i u škole.

Takođe jedan od problema predstavlja i što nastavnici često smatraju da posle diplomiranja više ništa ne moraju da uče, a činjenica je da nastavnik 21. veka razlikuje od onog iz prošlog. „Stari” nastavnici su samo predavali, a „novi” moraju da poznaju i menadžment, planiranje, rad u timovima, da učestvuju u projektima, da više rade s roditeljima, da intenzivnije i drugačije rade s decom sa posebnim potrebama i iz različitih kultura i sredina.

– Nastavnici često greše iz dobre namere, jer ne žele da diskriminišu decu, pa svima daju isti test, a istina je da nemaju svi iste sposobnosti, da dolaze iz različitih porodica, sredina, kultura... To je isto kao kada bi, da objasnim u ovoj šaljivoj slici, očekivali da se na drvo popnu i majmun i tigar i miš i slon. Neko će se popeti brže, neko sporije, a nekome to uopšte neće poći za rukom – kaže Trejsi Brns.

Sandra Gucijan