Анонимна анкета међу 3.000 испитаника из 25 земаља показала је да две трећине наставника није било спремно за оно што их је дочекало у учионици. Иако постоје разлике од земље до земље, друштво углавном не цени наставничку професију, учитељи имају мале плате, а мало је младих који желе да се баве овим занимањем. Иначе, у земљама ОЕЦД-а 64 одсто образовног буџета иде на плате просветних радника, док је у Србији тај проценат 94.

Ово су само неки од најновијих резултата истраживања стручњака ОЕЦД-а, који су ових дана представљени наставницима широм Србије, с циљем да се наши просветни радници упознају са најновијим правцима у образовању у Европи и свету. Експерт ове организације, Трејси Брнс, која је у нашим школама представљала пет публикација на ову тему, а које ће за неколико дана бити доступне и на српском језику, каже за наш лист да су у суштини наставничке муке углавном – исте.

– Разлике наравно постоје, зависно од земље, али генерално је неколико основних проблема: неадекватан статус и имиџ у друштву, односно чињеница да то није довољно цењена професија; наставници су слабо плаћени у поређењу с професијама које захтевају сличне образовне компетенције; они често не поседују одговарајућа знања и вештине; слабо је интересовање младих за ову професију, а додатни проблем представља и неповољна старосна структура наставника – објашњава Брнс, додајући да наставници чини 2,6 одсто укупне радне снаге у земљама ОЕЦД-а.

По њеним речима, препорука стручњака је да се поправи имиџ наставника у друштву и то пре свега уз помоћ позитивне медијске кампање: објаснити да је то важна и тешка професија коју треба ценити, показати да је ово занимљив посао како би се привукао што већи број младих… На другом месту је повећање плата, односно промена система награђивања.

– Један од начина би био да се веће плате дају наставницима који хоће да раде тамо где нико не жели, попут школа у селима, у удаљеним крајевима или у школама у којима је изражен проблем насиља, а показало се као добра пракса и да се веће плате дају почетницима. Није све само у новцу, па у примере добре праксе спада и обезбеђивање превоза наставницима који раде у удаљеним школама, затим дозволе за одсуство с посла за стручно усавршавање или истраживачке пројекте, затим да најбољи студенти заиста добијају најбоље послове и слично – наводи саговорница.

У многим земљама такође постоје „алтернативни улази” у наставничку професију, односно, могућности за оне који одлуче да у средњим годинама промене каријеру (на наставничким факултетима, кроз учење на даљину, образовање одраслих…). Тај потенцијал треба искористити, додаје, јер су ти људи веома мотивисани, а већ су експерти у одређеној области и то своје знање преносе и у школе.

Такође један од проблема представља и што наставници често сматрају да после дипломирања више ништа не морају да уче, а чињеница је да наставник 21. века разликује од оног из прошлог. „Стари” наставници су само предавали, а „нови” морају да познају и менаџмент, планирање, рад у тимовима, да учествују у пројектима, да више раде с родитељима, да интензивније и другачије раде с децом са посебним потребама и из различитих култура и средина.

– Наставници често греше из добре намере, јер не желе да дискриминишу децу, па свима дају исти тест, а истина је да немају сви исте способности, да долазе из различитих породица, средина, култура... То је исто као када би, да објасним у овој шаљивој слици, очекивали да се на дрво попну и мајмун и тигар и миш и слон. Неко ће се попети брже, неко спорије, а некоме то уопште неће поћи за руком – каже Трејси Брнс.

Сандра Гуцијан