Ni velikog Nikolu Teslu nije mimoišla mudra starolatinska opomena: „Tako prolazi slava (ovog) sveta!” I kao što to obično biva, sustigla ga je u vlastitom rodu.

U godini narastanja novog talasa ushićenja, naročito u SAD, pleme iz kojeg je potekao seti ga, najčešće, dva puta u godini – na godišnjicu rođenja koja je danas (10. jul 1856) i na obletnicu smrti (7. januar 1943). Da li je uvek tako bilo?

Na poziv Đorđa Stanojevića, pre 110 godina (2. jun 1892), jedan jedini put boravio je u Beogradu, dopraćen delegacijom srpskih naučnika koja ga je sačekala u Pešti. Održao je čuveni pozdravni govor u Velikoj školi (Kapetan-Mišino zdanje). U audijenciju ga je primio kralj Aleksandar Obrenović i uručio mu Orden Svetoga Save prvog stepena.

U srpskoj prestonici mu je na zasedanju skupštine gradonačelnik ukazao sve počasti, a potom je posetio proslavljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja koji mu je spevao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli”. Iskreno dirnut dočekom i rimama, obećao je: „Ako ove nade jednoga dana postanu stvarnost, moja najveća radost biće saznanje da je to delo jednog Srbina”.

Preporučujući izvanredno delo Marka Sajfera „Čarobnjak” (Život i vreme Nikole Tesle), ugledni časopis za nauku „Sajentifik Ameriken” pre četiri godine je poručio: „Ovo je fascinantna priča o jednom od najplodonosnijih nezavisnih revolucionarnih pronalazača svih vremena...”

Što se više udaljavamo od samrtnog časa „nenadmašnog genija”, kako ga je nazvao čuveni biograf Džon O’Nil, u svetu se umnožava građa koja opisuje življenje i ostvarenja Nikole Tesle. Zar to nije neobično?

Nimalo. Svojim dubokim naučničkim uvidima i dragocenim izumima (više od 700 patenata) on je izobilno zadužio čovečanstvo koje mu se sa zahvalnošću odužuje.

Zašto nijednom nije ovenčan Nobelovom nagradom?

Retko je koji istraživač imao toliko velikih otkrića i uvida, a da su slatke plodove ubrali drugi. Najgorči ukus ostao mu je, svakako, kada su mudre glave u Stokholmu priznanjem okitile Guljelma Markonija za izumevanje radija (prva radio-veza u svetu), iako je to „lički Prometej” deceniju ranije osmislio (u to vreme Italijan je išao u srednju školu). Nepravda je ispravljena, ali nije u celosti: Vrhovni sud SAD presudio je 1943. da je on „otac radija”, a Nobelov komitet je ostao nem (priznanje Markoniju oglašeno 1909. godine)!

Mnogo puta se u javnim glasilima raspredalo da li je predlog ikada upućen, uz pominjanje dveju godina: 1915. i 1937. Čak je cenjeni „Njujork tajms” pohitao da na naslovnoj stranici izvesti da će Nikola Tesla i Tomas Edison, dva ljuta takmaca, podeliti nobelovsku slavu i ček na ravne časti 1915. godine, što se ispostavilo netačnim (slavodobitnici su bili otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag).

U arhivi Kraljevske akademije nema podataka da je srpski genije predložen, ali u fasciklama nedostaju dva glasa (33 i 34). Šta se u tim koricama nalazilo?

Pominjani Mark Sajfer opisuje da je Nikolu Teslu tek 1937. nominovao profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je prethodno kandidovao Alberta Ajnštajna, ali je to odbačeno kao zakasnelo sa obrazloženjem da su pronalasci preteča elektrotehnike.

Hrvatski akademik i fizičar Vladimir Par otišao je nekoliko koraka dalje u svojem naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća”, ustanovivši da je Nikola Tesla isprednjačio u deset slučajeva kada su Nobelove nagrade otišle drugima!

Američki fizičar Džon Stoun Stoun na jednom mestu nedvosmisleno kaže: „Mislim da smo svi pogrešno razumeli Teslu. Bio je toliko ispred svog vremena da su ga i najbolji među nama pogrešno smatrali sanjarom”. Sličnom sintagmom je Margaret Čejni naslovila svoju pripovest.

Svi dosadašnji uzbudljivi pokušaji odgonetanja života i dela Nikole Tesle nedvosmisleno potkrepljuje zašto je on uvršćen među „12 apostola elektrotehnike”. Ali još ima nepoznanica koje valja izučiti.

Stanko Stojiljković