Ни великог Николу Теслу није мимоишла мудра старолатинска опомена: „Тако пролази слава (овог) света!” И као што то обично бива, сустигла га је у властитом роду.

У години нарастања новог таласа усхићења, нарочито у САД, племе из којег је потекао сети га, најчешће, два пута у години – на годишњицу рођења која је данас (10. јул 1856) и на облетницу смрти (7. јануар 1943). Да ли је увек тако било?

На позив Ђорђа Станојевића, пре 110 година (2. јун 1892), један једини пут боравио је у Београду, допраћен делегацијом српских научника која га је сачекала у Пешти. Одржао је чувени поздравни говор у Великој школи (Капетан-Мишино здање). У аудијенцију га је примио краљ Александар Обреновић и уручио му Орден Светога Саве првог степена.

У српској престоници му је на заседању скупштине градоначелник указао све почасти, а потом је посетио прослављеног песника Јована Јовановића Змаја који му је спевао песму „Поздрав Николи Тесли”. Искрено дирнут дочеком и римама, обећао је: „Ако ове наде једнога дана постану стварност, моја највећа радост биће сазнање да је то дело једног Србина”.

Препоручујући изванредно дело Марка Сајфера „Чаробњак” (Живот и време Николе Тесле), угледни часопис за науку „Сајентифик Америкен” пре четири године је поручио: „Ово је фасцинантна прича о једном од најплодоноснијих независних револуционарних проналазача свих времена...”

Што се више удаљавамо од самртног часа „ненадмашног генија”, како га је назвао чувени биограф Џон О’Нил, у свету се умножава грађа која описује живљење и остварења Николе Тесле. Зар то није необично?

Нимало. Својим дубоким научничким увидима и драгоценим изумима (више од 700 патената) он је изобилно задужио човечанство које му се са захвалношћу одужује.

Зашто ниједном није овенчан Нобеловом наградом?

Ретко је који истраживач имао толико великих открића и увида, а да су слатке плодове убрали други. Најгорчи укус остао му је, свакако, када су мудре главе у Стокхолму признањем окитиле Гуљелма Марконија за изумевање радија (прва радио-веза у свету), иако је то „лички Прометеј” деценију раније осмислио (у то време Италијан је ишао у средњу школу). Неправда је исправљена, али није у целости: Врховни суд САД пресудио је 1943. да је он „отац радија”, а Нобелов комитет је остао нем (признање Марконију оглашено 1909. године)!

Много пута се у јавним гласилима распредало да ли је предлог икада упућен, уз помињање двеју година: 1915. и 1937. Чак је цењени „Њујорк тајмс” похитао да на насловној страници извести да ће Никола Тесла и Томас Едисон, два љута такмаца, поделити нобеловску славу и чек на равне части 1915. године, што се испоставило нетачним (славодобитници су били отац и син, Виљем Хенри Браг и Лоренс Хенри Браг).

У архиви Краљевске академије нема података да је српски геније предложен, али у фасциклама недостају два гласа (33 и 34). Шта се у тим корицама налазило?

Помињани Марк Сајфер описује да је Николу Теслу тек 1937. номиновао професор Феликс Еренхафт из Беча, који је претходно кандидовао Алберта Ајнштајна, али је то одбачено као закаснело са образложењем да су проналасци претеча електротехнике.

Хрватски академик и физичар Владимир Пар отишао је неколико корака даље у својем научном чланку „Тесла – визионар 21. столећа”, установивши да је Никола Тесла испредњачио у десет случајева када су Нобелове награде отишле другима!

Амерички физичар Џон Стоун Стоун на једном месту недвосмислено каже: „Мислим да смо сви погрешно разумели Теслу. Био је толико испред свог времена да су га и најбољи међу нама погрешно сматрали сањаром”. Сличном синтагмом је Маргарет Чејни насловила своју приповест.

Сви досадашњи узбудљиви покушаји одгонетања живота и дела Николе Тесле недвосмислено поткрепљује зашто је он увршћен међу „12 апостола електротехнике”. Али још има непознаница које ваља изучити.

Станко Стојиљковић