Кроз амбуланту за клиничке прегледе жртви насиља Института за судску медицину у претходних годину дана прошло је више од 50 особа, а руководиоци ове реномиране медицинске установе намеравају да под кровом овог института формирају Центар за правосудне органе, у коме ће жртве добити квалитетан „сертификат” о повредама, а суд – драгоцене доказе о почињеном насиљу.

Потребу за формирањем специјализоване амбуланте за преглед жртава насиља наметнула је сама пракса у којој су ове особе шетале од болнице до болнице, али и анализа судских списа који јасно сведоче о неадекватним судскомедицинским записима које су жртве агресије добијале од лекара.

„Анализа судских списа Окружног суда у Београду 113 жртава силовања у периоду од 1995. до 1999. године јасно указује да су само у девет одсто случајева повреде описане у складу са судскомедицинским стандардима, а чак 45 одсто медицинских извештаја било је незадовољавајуће. Уз то, ниједна жртва није фотографисана, а те фотографије представљају трајан судски документ и допуну писаном налазу и омогућавају и онима који жртву нису видели да дају своју процену о начину повређивања. Једноставно речено, при прегледу жртава нису коришћени протоколи и није испоштован струковни стандард”, објашњава др Ђорђе Алемпијевић, специјалиста судске медицине и доцент на Медицинском факултету у Београду.

„Између повређивања и судског поступка постоји временска дистанца, а тортура се обично врши без сведока, због чега је важно да се повреде опишу на прави начин. Предност судскомедицинског прегледа је у томе што он подразумева преглед целог тела. Наиме, ако су повреде вишеструке и озбиљне, жртве могу да се шетају од неурохирурга, хирурга, ортопеда до лекара других специјализација и то их излаже додатној трауматизацији. Осим тога, одређене врсте насиља захтевају брз преглед – за сексуално насиље је, примера ради, веома важно да се што пре уради гинеколошки и лабораторијски преглед, баш као што је важно и да се жртва не окупа и не баци одећу.Уз то, анализом крви може да се установи да ли је жртви у пиће сипана нека врста дроге за омамљивање, јер наш закон признаје и дрогу као средство принуде”, објашњава др Алемпијевић.

„Оно што се у пракси често дешава јесте да жртве насиља оду у болницу или Дом здравља и добију неко уверење о повредама, али квалитет тог уверења, по правилу, није задовољавајући. Наиме, повреде се обично не фотографишу, а веома често се дешава да лекари не документују све повреде које је жртва добила – ово се пре свега односи на мање или скривене повреде (мање огуљотине или крвне подливе) које саме по себи не захтевају посебне мере лечења. Међутим, управо ове медицински „безначајне” повреде, могу имати велики значај у судскомедицинском контексту”,објашњава др Алемпијевић.

Он упозорава да се због непотпуног форензичког извештаја на суду често релативизује врста и број повреда, а у недостатку доказа, суд прихвата оне ствари које су повољне за насилника. То обесхрабрује жртве да пријављују кривична дела, јер оне пролазе кроз веома мучну процедуру, а ти поступци се често могу завршити ослобађањем преступника или казна може бити блага, истиче др Алемпијевић.