Стефан Лазаревић је ученик београдске Основне школе „ИванГоранКовачић”. Воли да игра кошарку, да се игра на компјутеру. Чита књиге Бранислава Нушића и Душка Радовића, воли серије Синише Павића. Каже да би волео да научи да свира хармонику и да једног дана постане водитељ као Вања Булић.

Стефан је једно од неколико хиљада деце са тешкоћама у развоју који иде у редовну основну школу.Он има 14 година, а дијагноза аутизма постављена му је када је имао три године. Безобзирана чињеницудазакониуСрбијигарантују свима право на образовање, много је деце која нису укључена у образовни систем. Весна Златаровић из Центра за интерактивну педагогију каже да подаци о тачном броју ученика с тешкоћама у развоју не постоје, јер је реч о практично невидљивој деци. Процене Центра за права детета из 2006. године говоре да је око 60 одсто ових малишана искључено из образовно-васпитног система.

– Нови Закон о основама система образовања и васпитања донет је 3. септембра 2009. године и уводи једнако право на образовање и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања деце. Школа јеобавезна да упише сву децу која се пријаве, то каже слово закона, али у пракси и даље важи да школа „чини услугу” родитељу ако му упише дете– каже Весна Златаровић.

Резултати истраживања међу 205 наставника из десет основних школа, објављени у најновијем зборнику Института за педагошка истраживања, показују да наставници подржавају заједничко школовање са хуманистичког аспекта (84,4 одсто), али да су забринути за академски успех одељења у која су укључени ученици са тешкоћама у развоју. Истраживач овог Института мр Рајка Ђевић објашњава да 15,6 одсто наставника идеју инклузије доживљава као утопију у нашим условима, као и да 42,4 одсто њих виде специјалну школу као боље образовно решење за ове ученике.

Миланка Шојић Павловић, дефектолог из Бање Ковиљаче, каже да зна патње сваког свог детета и сваког родитеља, али када су у питању ова деца, непромишљеност је велики ризик, а свака грешка се скупо плаћа.

– Одговорно тврдим да у Србији нисмо спремни за инклузију. За њу је потребно пуно више од малих учионица, креде и оловке. Да би се спровела морају бити припремљени васпитачи, родитељи, психолози… Недавно је читав тим стручњака из Београда у нашој школи одржао предавање о овом проблему. Сви су редом били – против. И мој колектив, од првог до последњег човека је рекао – не – отворено каже Миланка Шојић Павловић.

Она наводи само један пример: деца са посебним потребама у редовном одељењу не могу да буду дуже од три часа по пола сата, а у првом разреду имају и по пет часова, као и ваннаставне активности.

Њено питање за просветне власти је и зашто се смањује број дефектолога. „Мој предлог, после 39 година радног стажа, јесте да ако инклузија већ мора да постоји, онда би у њу требало укључити што више нових, младих дефектолога и распоредити их свуда, од обданишта до факултета. Требало би едуковати цело друштво”, сматра Миланка Шојић Павловић.

Мајка малог Стефана, Снежана Лазаревић и сама члан Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом Србије – „МДРИ” каже да је њеном сину образовање у редовној школи пружило много могућности за развој и да би његове тешкоће биле много израженије без те аутентичне подршке вршњачке групе.

– Много је сазрео, напредовао, учио је у друштву својих вршњака и од њих. Имао је прилику да доживи све што и друга деца његовог узраста – каже Снежана Лазаревић.

На наше питање да ли се овој невладиној организацији јављају родитељи који имају проблем да упишу своје дете у редовну школу, она одговара да школе неће отворено да одбију децу са тешкоћама у развоју.

– То се више ради онако прикривено, кроз разговор и препоруку да би било боље да се такво дете упише у специјалну школу. А шта ће родитељ да уради зависи и од тога колико познаје закон и то је оно чиме се баве организације попут наше – објашњава Снежана Лазаревић.

Њено искуство, приче других родитеља, савети стручњака, као и изводи из домаћег и међународног законодавства део су другог броја билтена Иницијативе за инклузију „Велики мали” из Панчева који је могуће преузети на сајту www.velikimali.org.

Сандра Гуцијан