До­бра вест за бу­џет Ре­пу­бли­ке Ср­би­је је да ће око 65 од­сто зе­мљи­шта ко­је по­тра­жу­ју цр­кве и вер­ске за­јед­ни­це, ка­ко про­це­њу­ју у Ди­рек­ци­ји за ре­сти­ту­ци­ју, мо­ћи да бу­де вра­ће­но у на­ту­ри. Ло­ша вест је да, пре­ма про­це­на­ма исте ин­сти­ту­ци­је, око 60 од­сто обје­ка­та не мо­же да бу­де вра­ће­но ни­ти за­ме­ње­но имо­ви­ном слич­не вред­но­сти и за њих ће др­жа­ва, нај­ве­ро­ват­ни­је, мо­ра­ти да ис­пла­ти нов­ча­ну на­кна­ду.

– За са­да, Ди­рек­ци­ји за ре­сти­ту­ци­ју су про­це­сно „ве­за­не ру­ке” у по­гле­ду од­ре­ђи­ва­ња нов­ча­не на­кна­де за од­у­зе­ту имо­ви­ну. На­и­ме, тре­ба­ло би утвр­ди­ти пра­во на тр­жи­шну нов­ча­ну на­кна­ду, а да би се то учи­ни­ло „оп­штим” за­ко­ном о ре­сти­ту­ци­ји, на ко­ји упу­ћу­је од­ред­ба чла­на 18. За­ко­на о вра­ћа­њу имо­ви­не цр­ква­ма и вер­ским за­јед­ни­ца­ма, тре­ба­ло би ре­гу­ли­са­ти пи­та­ње об­ве­зни­ца за од­у­зе­ту имо­ви­ну – на­во­ди у пи­са­ним од­го­во­ри­ма „По­ли­ти­ци” Та­тја­на Лу­ко­вић-Је­вре­мо­вић из ре­пу­блич­ке Ди­рек­ци­је за ре­сти­ту­ци­ју.

Не­до­ста­так про­це­сних ме­ха­ни­за­ма за од­ре­ђи­ва­ње нов­ча­не на­док­на­де на­ша са­го­вор­ни­ца на­во­ди као јед­ну од по­те­шко­ћа у вра­ћа­њу имо­ви­не. Дру­га је не­мо­гућ­ност ре­ша­ва­ња ви­ше од по­ло­ви­не под­не­тих зах­те­ва због то­га што их, за са­да, под­но­си­о­ци ни­су ком­пле­ти­ра­ли.

– Раз­ло­ге за та­кво ста­ње тре­ба тра­жи­ти у не­у­ко­сти за­ступ­ни­ка под­но­си­ла­ца зах­те­ва, али, на­жа­лост, и ква­ли­фи­ко­ва­них пу­но­моћ­ни­ка-адво­ка­та, ко­ји вр­ло скром­но по­зна­ју ову ма­те­ри­ју, као и знат­ним ма­те­ри­јал­ним из­да­ци­ма за при­ба­вља­ње из­во­да из ли­сто­ва не­по­крет­но­сти или зе­мљи­шне књи­ге, уве­ре­ња о иден­ти­фи­ка­ци­ји пар­це­ла, че­сто вр­ло те­шко про­на­ла­же­ње од­лу­ка о од­у­зи­ма­њу – об­ја­шња­ва Та­тја­на Лу­ко­вић-Је­вре­мо­вић.

Са по­те­шко­ћа­ма због по­тра­жи­ва­ња цр­кве­не имо­ви­не су­о­чи­ло се, из­ме­ђу оста­лих, и Јав­но во­до­при­вред­но пред­у­зе­ће „Во­де Вој­во­ди­не“ у ко­јем об­ја­шња­ва­ју да „има­ју свој­ство па­сив­но ле­ги­ти­ми­са­не стран­ке у осам по­сту­па­ка ко­ји се во­де пред Ди­рек­ци­јом за ре­сти­ту­ци­ју“. Реч је, на­и­ме, о за­кон­ским смет­ња­ма за по­вра­ћај зе­мљи­шта на ко­јем се са­да на­ла­зе из­гра­ђе­ни во­до­при­вред­ни објек­ти ко­ји су за­ко­ном о во­да­ма де­фи­ни­са­ни као др­жав­на сво­ји­на, а ко­ји­ма „Во­де Вој­во­ди­не“ упра­вља­ју као до­бри­ма од оп­штег ин­те­ре­са.

„У овим усло­ви­ма ЈВП је ука­за­ло да са­мо Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја, као вла­сник ове др­жав­не имо­ви­не, мо­же да се из­ја­шња­ва о зах­те­ву за њен по­вра­ћај у вла­сни­штво цр­кве­ним за­јед­ни­ца­ма. Ди­рек­ци­ја за ре­сти­ту­ци­ју је у овим по­ступ­ци­ма за­тра­жи­ла ми­шље­ње и из­ја­шње­ње над­ле­жног ми­ни­стар­ства“, ка­жу у ЈП „Во­де Вој­во­ди­не“ и до­да­ју да им ни­је по­зна­то да ли је тра­же­но ми­шље­ње до­ста­вље­но Ди­рек­ци­ји.

У Ди­рек­ци­ји за ре­сти­ту­ци­ју ка­жу да су се по­ја­ви­ле и по­те­шко­ће у по­вра­ћа­ју цр­кве­не имо­ви­не ко­је су ви­ше по­ли­тич­ке, не­го прав­не при­ро­де. На­и­ме, до да­нас ни­шта од имо­ви­не ко­ју по­тра­жу­је ислам­ска за­јед­ни­ца ни­је вра­ће­но. Про­цес ре­сти­ту­ци­је за­у­ста­ви­ла је чи­ње­ни­ца да су у Ми­ни­стар­ству ве­ра ре­ги­стро­ва­не две вер­ске за­јед­ни­це му­сли­ма­на, Ислам­ска за­јед­ни­ца Ср­би­је и Ислам­ска за­јед­ни­ца у Ср­би­ји.

– Оба прав­на ли­ца по­тра­жу­ју исто­вет­ну имо­ви­ну, иако је још За­ко­ном о ислам­ској вер­ској за­јед­ни­ци Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је из 1930. го­ди­не по­сто­ја­ла са­мо јед­на Ислам­ска за­јед­ни­ца, ко­јој је имо­ви­на и од­у­зе­та. Пи­та­ње прав­ног след­бе­ни­штва ИЗ Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је тре­ба ме­ри­тор­но да ре­ши суд, или да над­ле­жни ор­ган ко­ји је на­пра­вио гре­шку и ре­ги­стро­вао две ислам­ске за­јед­ни­це ту гре­шку и ис­пра­ви, или пак да се две ислам­ске за­јед­ни­це по­ми­ре, ује­ди­не и до­го­во­ре да би по­том Ди­рек­ци­ја за ре­сти­ту­ци­ју мо­гла да вра­ти од­у­зе­ту имо­ви­ну – ка­же Та­тја­на Лу­ко­вић-Је­вре­мо­вић.

Ј. Ча­ли­ја