Фотокопирање целих књига више неће бити дозвољено, осим ако је реч о делима чији су примерци распродати најмање две године. Постојећи Закон о ауторском и сродним правима предвиђао је могућност да физичка лица умножавају целе књиге без накнаде аутору, али само у личне некомерцијалне сврхе, али та се одредба више неће односити на књиге које су у продаји. У којим случајевима заиста постоји „некомерцијално умножавање ауторског дела за личне потребе” питање је о којем ће одлучити суд у сваком конкретном случају, ако дође до спора, објашњава Владимир Марић, помоћник директора Завода за интелектуалну својину у Сектору за ауторско и сродна права и међународну сарадњу.

– У правној теорији изнето је схватање да када студент за потребе учења и полагања испита на факултету умножи ауторско дело, није реч о личној, већ о комерцијалној потреби, будући да је сврха таквог умножавања професионално образовање. Ауторско право је право приватног карактера и штити се на приватан захтев. Оног тренутка када аутор сазна за неовлашћено умножавање свог дела, предузеће правне радње у циљу заштите свог права. Они који се професионално баве пружањем услуга фотокопирања треба да знају да је копирање читавих књига овим законом забрањено – каже Марић.

Без накнаде аутору, „за некомерцијалне сврхе наставе” могу се фотокопирати одломци појединачних ауторских дела, дозвољени су и „јавно извођење или представљање објављених дела у облику непосредног поучавања на настави”, као и „јавно извођење или представљање објављених дела на школским приредбама”, али само ако извођачи не добијају новац за учешће у школској представи. Једна од новина је и забрана „умножавања нотног записа музике, осим ручним преписивањем”.

– То је учињено због високе цене писања и штампања нотног материјала легалним путем. Полази се од претпоставке да би копирање таквих материјала, нотних свезака и других разних партитура у фотокопирницама озбиљно нарушавало легитимне интересе аутора и издавача – наводи Марић.

Упитан да ли ће забрана фотокопирања уџбеника који су у продаји повући за собом и обавезу уређивања висине цене уџбеника како би били доступни свим студентима, Марић каже да ова одредба спречава неовлашћено копирање књига и нема никакве суштинске везе са њиховом тржишном вредношћу. А управо су цене, према речима студената, један од главних разлога што се многи од њих одлучују за ископирани примерак. У просеку, уџбеници коштају од 500 до 3.000 динара, а за већину оних „обичних”, без посебне опреме, треба издвојити између 500 и 1.000 динара.

Највећи проблем је, међутим, то што многи професора намећу академцима обавезу да купе њихов уџбеник. Ненад Стојановић, студент Високе школе струковних студија за информационе и комуникационе технологије, каже да су цене уџбеника превисоке у односу на оно што се у њима добија.

– Квалитет издања је често веома лош, а некада се чак дешава да по изузетно лошем преводу на српски језик схватите да је много тога преписано из страних уџбеника. Наравно да треба заштити ауторско право писца уџбеника, али треба контролисати и квалитет, нарочито да ли је реч о плагијату. Добро ми је познато колико кошта штампање уџбеника и њихова цена не би требало да буде већа од 500-600 динара – каже Стојановић.

Он додаје да би било добро када би студенти имали библиотеке у којима би могли да изнајме уџбеник на годину дана, чиме би и они лошијег имовинског стања могли несметано да студирају.

На квалитету уџбеника треба радити, али већи је проблем условљавање студената да морају да купе професорову књигу, истиче Миша Живић, председник Студентске конференције универзитета Србије.

– Тиме се студентима онемогућава да позајме уџбеник, уколико немају новца да га купе. Већина професора је после болоњске реформе морала да напише свој уџбеник, прилагођен новом програму, а цене првенствено диктира квалитет штампе и обим књиге. Копирање уџбеника јесте кршење ауторских права, али и условљавање куповином уџбеника је велики проблем – каже Живић.

Јелена Чалија

----------------------------------------------

Накнада од фотокопирница

Књижевни, музички, филмски ствараоци, односно сви аутори оних врста дела „за које се с обзиром на њихову природу може очекивати да ће бити умножавана за личне некомерцијалне потребе” имају право на посебну накнаду од увоза и продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста.

– Ако неко, на пример, сними филм са телевизије на свој ди-ви-ди рекордер да би га накнадно погледао, то би било умножавање за личне некомерцијалне потребе. Међутим, аутор због тога трпи штету јер ако копирамо ауторско дело за личне некомерцијалне потребе нећемо га купити у редовној продаји. Зато је успостављен систем посебне накнаде – објашњава Владимир Марић.

Он додаје да ову накнаду плаћају и правна и физичка лица која се професионално баве пружањем услуга фотокопирања.