У Србији из године у годину опада број обдукција које се раде у болницама и клиникама, а оне су једино меродавно средство утврђивања узрока смрти, све остало је слободна процена, упозорава патолог професор др Вујадин Татић. Ова медицинска процедура није омиљена у нашим болницама, а то потврђују и подацима с последње Националне конференције о квалитету здравствене заштите – у извештају др Весне Аризановић наведено је да се у општим болницама у Србији обдукција обави у само 2,46 одсто случајева на годишњем нивоу. За разлику од нас, према подацима Светске здравствене организације, у Молдавији се обдукција обави у 78 одсто, у Мађарској у 34,2, у Аустрији у 29,5 одсто.

Дугогодишњи начелник Завода за патологију и судску медицину Војномедицинске академије у Београду, а данас предавач на Паневропском универзитету у Бањалуци, др Татић наводи да се у Србији не зна, на пример, прави број умрлих од инфаркта или тумора.

– Лекари „клиничари” беже од аутопсија, патолози у здравственим установама се више баве биопсијама, јер је то исплативије, а ми, између осталог, и зато немамо никакву евиденцију о лекарским грешкама, јер једино се на обдукцији може потврдити веродостојност дијагнозе. То је једини начин да се сазна узрок смрти, да се вреднују биохемијске анализе, да се утврди тачност налаза на магнетној резонанци… Важно је да млади лекари уче из обдукција – каже наш саговорник.

Често се догађало да је пацијент лечен од инфаркта, а да је тек обдукција потврдила да је смрт изазвала плућна емболија. Дешавало се и да лекар на скенеру открије три метастазе на мозгу, а онда се на обдукцији ниједна не уочи. Све то указује на чињеницу да ни скенерски снимак не казује све. Др Татић подсећа да уз магнетну резонанцу или савремену хирургију мора да постоји и одељење за патологију и истиче да је чувена америчка клиника као што је „Мејо” објавила у стручном часопису податак да је у чак 25 одсто случајева тумор био погрешно дијагностикован.

Наши клиничко-болнички центри, који припадају такозваном терцијарном нивоу здравствене заштите, значи „врху медицинске пирамиде”, према подацима који су се могли чути на поменутој Националној конференцији о квалитету здравствене заштите, пријавили су да аутопсије раде у много већем проценту – у просеку 18 одсто. Највише обдукција у 2008. години урађено је у КЦ Војводина – 43 одсто, у Клиничком центру Србије – 13 одсто, а најмање у КБЦ „Земун” – шест одсто. Клиничко-болнички центри у обавези су да обаве обдукцију у сваком случају где је смрт наступила за мање од 24 сата од уласка пацијента у ту здравствену установу, али др Татић сматра да се ни то не поштује.

Често се чује да став родбине заправо представља кључну препреку што се обдукције у нашим болницама не раде чешће. Међутим, када породица извесно време након смрти начује у болници да покојник није добро лечен, да није добијао добре лекове, често креће притисак родбине да се изврши обдукција. Наравно, др Татић каже да је тада све много теже, јер је потребан захтев суда за ексхумацију, па је и то један од разлога зашто у нашим условима треба наћи бољи приступ родбини и објаснити значај обављених аутопсија. Он наводи да је у Великој Британији донета законска уредба по којој се млади лекари едукују за разговор са родбином да би добили дозвола за обдукцију.

Наши клинички центри иначе, према последњим подацима, имају изузетно висок степен подударања дијагноза. Значи, оно што је лекар „клиничар” поставио као дијагнозу, патолог је потврдио у просеку у 73 одсто случајева, а било је клиника које су пријавиле и стопроцентна поклапања, на пример КБЦ Звездара. Минимум грешака у дијагнози тако имају и КБЦ Бежанијска коса (у 84,2 процента подудара се дијагноза коју је поставио лекар и она коју је поставио патолог), Клинички центар Војводина (подударност 78 одсто)…