Двадесетдеветогодишњи Андреј Милић, младић који је на свет дошао са Дауновим синдромом, у Студију за креативну стимулацију у центру Београда, под стручним оком академске сликарке Јелене Ивановић и керамичарке Драгане Пајевић ствара чудесне уметничке експонате. Његова мајка Нина Шкаро Милић, која је заједно са родитељима деце са посебним потребама пре неколико година основала овај студио у центру Београда, каже да је уметничка радионица – друга кућа њеног сина, али и још стотинак младих људи са сметњама у развоју.

Андреј је један од 10.000 младих са посебним потребама који живе у нашем граду и који због црта лица карактеристичних за Даунов синдром готово цео живот скрећу испитивачке погледе околине ненавикле на особе којима је природа „искосила” очи и душу. Оно што Андреја издваја од осталих особа са посебним потребама јесте чињеница да не живи између четири зида и да не долази у контакт само са најужим члановима породице.

– Деца са сметњама у развоју најчешће су у некој врсти кућног притвора и сакривена од очију јавности. Већина родитеља као да се стиди чињенице да су на свет донели несавршено људско биће и своју децу склањају из социјалне средине. У непосредном суседству овог студија за креативно стварање, један дечак је девет година био затворен у соби и убио се ударајући главом о зид – илуструје наша саговорница сву величину родитељског страха од осуде и неразумевања средине.

Нина Шкаро Милић каже да је најболнији део Андрејевог одрастања представљао боравак у образовним установама јер оне, по њеном мишљењу, нису прилагођене деци са посебним потребама.

– Ја сам ишла у редовну основну школу, у оквиру које је постојало одељење за децу са сметњама у развоју. Одрастајући заједно са њима, ми смо као потпуно нормалну прихватали чињеницу да постоје ментално недовољно развијене особе. Због тога смо одлучили да радимо инклузивни програм са Основном школом „Дринка Павловић”, односно да њихове школарце позовемо да дођу у наш студио и да се друже са младима са посебним потребама. До сада се чак 140 малишана одазвало нашем позиву – истиче Нина Шкаро Милић.

Слободан Грујичић, један од оснивача Студија за креативну стимулацију, који има тридесетосмогодишњу кћерку Вишњу са сметњама у развоју, каже да је веома мали проценат младих са посебним потребама укључен у образовни систем. Када заврше основно образовање, на располагању им стоје центри за дневни боравак, којих је мало и имају ограничене смештајне капацитете. Илуструјући бројчану диспропорцију између броја деце и броја установа, он истиче да у Београду живи око 10.000 особа са сметњама у развоју, а да постоји свега осам дневних центара, од којих се већина налази у рубним градским општинама и у које може да се смести свега 340 особа.

„Када бих извео кћерку у парк сви би зурили у њу, а мајке су склањале своју децу која би се приближила Вишњи у жељи да се са њом поиграју. Био сам потпуно обесхрабрен и повређен реакцијом средине, а онда сам схватио да морам да се повежем са другим родитељима који имају децу са посебним потребама како бисмо једни другима дали снаге да се боримо за нормалан живот своје деце и како би се она међусобно дружила. Онда смо изнајмили простор и основали Студио за креативну стимулацију деце у којем са њима раде дефектолог, сликарка и керамичарка”, прича Слободан Грујичић.

Ђурђа Стефановић, која има двадесетосмогодишњег сина Ђорђа оболелог од Дауновог синдромом, каже да су особе са посебним потребама жртве социјалне дискриминације, јер други немају довољно знања о природи менталних поремећаја. „Када их упознају, људи веома брзо схвате да су то мила, мирољубива и бескрајно нежна бића која ће дупло узвратити љубав кад им се она пружи”, истиче Ђурђа Стефановић.

Светлана Влаховић из Републичког савеза друштава ментално недовољно развијених особа каже да, према евиденцији ове републичке организације, у Србији живи 92.000 особа са сметњама у развоју. Само један одсто деце са сметњама у развоју обухваћен је предшколским образовањем, веома мали проценат уклапа се у школски систем, а свега 12 одсто ових малишана има социјалну заштиту.

„Родитељи ментално ометене деце најчешће се осећају мање вредним, имају страх од суочавања са социјалном средином а многи од њих избегавају да децу уопште изведу у јавност. Нама су се за помоћ обраћали доктори наука из Београда, који своје дете никада нису извели из стана. Када је то „дете” напунило 50 година довели су га код нас са молбом да га сместимо у неку установу након њихове смрти. Неки родитељи по 15 или 20 година не изводе децу у јавност и то је та разлика између 92.000 особа које су код нас на евиденцији и 300.000 особа ометених у развоју, колико се претпоставља да заиста има у Србији”, истиче Светлана Влаховић.