Многобројни посетиоци обилазе гроб патријарха Павла Фото Т. Јањић

Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Раковици, непуна два месеца после сахране патријарха српског господина Павла, постаје место ходочашћа. За једно пре подне и до стотинак људи обиђе патријархову вечну кућу, где по сопственој вољи почива. Осмеси и сузе смењују се на њиховим лицима, док говоре о овом великом духовнику кога сматрају свецем. Иако је био кишовит дан, кажу да им то не смета, већина њих редовно долази. Уосталом, није им било лако ни да стоје у километарском реду чекајући сатима да приђу ковчегу са телом патријарха, када је било изложено у Саборној цркви, па су ипак издржали.

Затичемо Даринку Влашић и њену пријатељицу Љиљану Ђорђевић, које су заједно дошле да обиђу патријархов гроб. Оне су и раније долазиле у раковички манастир. Љиљана Ђорђевић (70) често пролази са сином колима овим путем, па обавезно сврати:

– Узимам и воду, бар двапут месечно, а лети и по неколико пута у месец дана. Много света буде, поготово у четири по подне, када је молитва. Првих дана после сахране уопште није могло да се уђе у цркву. Чекала сам, другог дана од патријархове смрти, осам сати у реду да му се поклоним. Иако сам слабог здравља, дијабетичар, врло добро сам то издржала. Срећна и весела сам дошла кући. Конобар из оближњег ресторана, на крају, дао ми је столицу да седнем. Цео дан сам стајала, али сам успела да додирнем патријархов сандук. И то ми је сасвим довољно.

Очију пуних суза, о патријарху и његовом делу говори Херцеговац Драгутин Шиниковић, избеглица из Коњица. Он скоро шест година живи на Новом Београду, а претходно је био у Зрењанину. Шиниковић је у друштву Драга Париповића, родом из Санског Моста, који је такође први пут овде.

– Нисам раније био у манастиру, први пут сам на патријарховом гробу – каже Шиниковић утирући крупне капи које му се сливају низ образ и додаје – и моји пријатељи, родбина, сви су дошли да обиђу манастир. Не само одавде, већ и из Босне долазе, ја их познајем. Ово је већ постало место ходочашћа, а очекујем да ће бити још веће. Много веће, право светилиште. Када би сви владари били као патријарх Павле, ми бисмо далеко стигли – додаје Шиниковић.

И Шиниковић је осам сати стајао у колони пред Саборном црквом:

– Иако ми је непуних 74, осећао сам се као да ми је двадесет година. Стигао сам тада до ковчега, а не бих могао да прежалим да нисам. Приступио сам колони на Тргу Републике и издржао до Саборне цркве. Велика је штета што смо изгубили таквог човека. Мало је таквих у српском народу: човек мира, скроман, умео је да објасни људима, сваког је саветовао, а ником се није наметао. Долазићу редовно, колико ми здравствено стање буде дозвољавало. Није ми тешко. И да је негде у Македонији, за мене то не би било предалеко.

Редован посетилац је Хаџи Драган Јанковић, који је био чтец патријарха Германа. Каже да се сестринство манастира много труди, да је доста тога урађено.

– Волим да долазим, свакодневно. Доста народа пристиже са свих страна, овде у продавници није више остало патријархових фотографија да се купе. И раније је била велика посећеност. Многи су долазили и бдели по целу ноћ о Великој Госпојини, а сада је још више људи. Манастир Раковица је познат и по томе што је свети владика Николај овде замонашен. Овде сам свакодневно и видим стотине људи који долазе у манастир. Српска душа тражи себи лека. Свуда прођосмо, стотине њива, али дођосмо да се овде нахранимо – поручује Јанковић.

Са унуком Симеоном патријарховом гробу прилази Вељко Богдановић из Раковице. И он често, иако има здравствених проблема, посећује ово место. Тринаестогодишњи Симеон, кога је крстио владика Амфилохије, свира хармонику и клавир. Каже Симеон да је патријарх српски народ држао на окупу. Са својим дедом скоро сваки дан долази у раковички манастир.

– Патријарх је био један од највећих људи – напомиње скоро јецајући деда Вељко и наставља – како је говорио, сви треба да будемо људи. А много смо постали нељуди. Шта нас је то омело, да ли је то НАТО бомбардовање или је због немаштине, ја не знам. Ево, гледао сам емисију у којој приказују студента који доручкује за 26 динара. А његова колегиница, из богате куће, потроши на своје потребе 200 евра дневно и води пса који има дијамантску огрлицу. Њихов вршњак, који је три месеца студирао немачки, каже да живи одлично и да по цео дан „блеји”. Потресно је то. Мислим да сви треба да се вратимо цркви и да будемо прави људи, а не нељуди. Трудим се да сваки дан долазим. Наш патријарх је несебично улагао себе за друге, а није никад грабио. Данас се све само граби.

Бојан Билбија

-----------------------------------------------------------

Мир као под Острогом

Драгана Томашевић, из Београда, често свраћа у раковички манастир, била је на овом месту и на дан сахране патријарха Павла.

– Дошла сам раније, па сам стајала испред. Било је веома потресно. Немам речи да опишем колико је то био велики човек. Долазим бар једном недељно, задржим се десетак минута. Ако је лепше време, мало седнем на клупу и останем дуже. Осећам неки мир на овом месту. Видим да је сада више људи, да постаје свето место, подсећа ме на Острог.