Губа или лепра, судећи према паници коју је изазвала међу житељима једног села близу Зајечара, када су схватили да међу њима већ годинама живи човек са овом болешћу, очигледно није отишла у историју медицине. Професор др Милорад Павловић, инфектолог и шеф Одељења изолације на Институту за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије у Београду, каже да је ова болест и данас честа у Индији или Јужној Америци, али и у земљама највишег медицинског стандарда.

– На неки начин је микроорганизам којим изазива лепру, микобактеријум лепре, међу нама, али ми више нисмо на њега осетљиви као некада. Многе болести за које смо мислили да ће бити историја медицине, још тињају, али нису више масовне, зато што је, пре свега, хигијенски и имунолошки ниво људи подигнут на виши ниво – објашњава др Павловић. 

Лепра је, како објашњава наш саговорник, хронична болест која захвата кожу, нерве, кости и различите органе. Релативно тешко се преноси контактом јер да би неко оболео, уз слаб имунитет, потребан је директан контакт са оболелим и изложеност његовим оштећењима на кожи, и то у дужем периоду. Постоје различите форме лепре, од којих многе нису заразне. Лепра се лечи комбинацијом лекова слично као туберкулоза, јер је реч о сродној болести по патофизиологији, али болест захвата друге органе, чешће нерве, кожу, кости…

Професор Павловић подсећа да је лепра у Србији престала да буде пошаст још педесетих година. До распада Југославије, лепрозоријум је постојао у Сарајеву, али после ратних догађаја и његовог распуштања, болесници су расејани по разним местима.

– Заборавио сам када сам последњи пут имао пацијента оболелог од лепре, било је то пре најмање 15 година – каже професор Павловић који се присећа сваког детаља о последња три пацијента лечена у Београду.  

Много тога се о лепри данас зна, постоје савремене комбинације лекова, много тога је промењено у третману ових болесника. Нема потребе ове болеснике сурово изоловати из друштва као некада.  Оболели од губе некада су изазивали страх због свог изгледа, па за пацијента из Зајечара сељани тврде да има такозвану лављу главу и изгледа застрашујуће.

– Нема места паници. Има различитих форми лепре. Суштина болести је да захвата кожу, нерве, да деформише кости. Истина је, постоји и облик атрофије, односно одумирања коже и масног ткива, која јако измени лице и која се назива „лављом главом”. Ови болесници некада су били одбачени из друштва и изоловани из различитих разлога, између осталог и због изгледа – каже др Павловић и додаје да ови болесници пате, али и дуго живе јер им најчешће нису захваћени витални органи као што су мозак, плућа…

О. Поповић

--------------------------------------------------------

 Страх у околини Зајечара

Зајечар – Тешка заразна болест лепра искорењена је у Србији, али на зајечарској пијаци ових дана настала је паника зато што је објављено како из домаћинства једног од двојице оболелих у Тимочкој крајини на зајечарској пијаци продају сир, млеко, мед... Објављено је и да један од двојице оболелих у једном селу код Зајечара није ни евидентиран у протоколу заразних болести. Епидемиолог др Предраг Марушић из зајечарског Завода за јавно здравље „Тимок” потврдио је за „Политику” да оболели Зајечарац заиста није евидентиран као и да је други оболели у околини Кладова евидентиран. Али и Зајечарац и Кладовљанин су, вели, „стари случајеви”, и то људи у седмој и осмој деценији живота.

У зајечарском селу где живи оболели кажу да страхују. Категорични су у тврдњама да оболели с породицом, у околини Зајечара, живи без икаквог лекарског надзора. Лице и руке су му деформисани и већ неколико година лежи везан за кревет. И цело тело му је у ранама. Мештани у великом луку заобилазе ту кућу. Не теши их изјава лекара да се зараза ипак тешко преноси и да је за њено преношење потребан дужи контакт са оболелим. Зајечарски лекари су оболелог открили на основу личних сазнања и ставили под надзор.

С. Т.