Од нашег сталног дописника
Словењ Градец, 23. октобра – Горан Тодоровић, параплегичар из Србије, скочио је у тандему са висине од 7.924 метра и тако поправио претходни рекорд, саопштио је Савез параплегичара Словеније.

Скок инвалида падобраном у тандему који је Горан са колегом из Словеније извео ове седмице на аеродрому у Словењ Градцу, неслужбено представља нови рекорд за Гинисову књигу рекорда, пошто је тренутни рекорд 6.500 метара.

Тодоровић, кога овдашњи медији представљају јавности као „српског спортског падобранца”, у инвалидским колицима је већ пет година, после пада с неотвореним падобраном.

Уочи кобне несреће био је спортски падобранац и припадник 63. падобранске бригаде из Ниша. За носиоца Гинисовог рекорда у инвалидском скоку у тандему борио се још прошле године у истом саставу као и ове, са словеначком „посадом”, али је тај покушај пропао пошто су гинисовци оценили да начин извођења скока не одговара за признавање рекорда.

Савез параплегичара Словеније тврди да су овога пута све административне препреке прескочене а бирократски захтеви задовољени, зато су документацију о скоку већ предали комисији у Лондону. Тодоровића је у „наскоку” на висину од 7.924 метра пратила и потпредседница Савеза параплегичара Словеније Барбара Слачек, иначе први словеначки параплегичар која је скочила у тандему са висине од 4.800 метара.

Да Тодоровићев скок са те висине није ни наиван а још мање безопасан, објаснио је његов партнер у скоку, тандем-пилот Роман Погачар који је и сам служио у нишкој Падобранској бригади 1985. године и за собом има преко девет хиљада скокова падобраном: „На висини са које смо скочили, температура је била минус 50 степени Целзијусових, док је на ’земљи’ била око три степена.”

И Горан је свестан да је скок „изведен у невероватним условима” и додаје: „Бриле, камера и фотоапарат су се заледили, што ће се вероватно видети и на снимку, али важно је да се беретка 63. падобранске поново засијала на небу показујући и доказујући да за нас не постоје границе, што могу само падобранци падобранске бригаде из Србије.”

Погачарова спретност да пази на Горана била је од пресудног значаја приликом доскока на земљи, јер Горан не осећа доње екстремитете па су могуће нове, чак тешке повреде уколико би ишта кренуло наопако. Авионом пилатус ПЦ-6 пилотирали су Дамијан Цехнер и Вили Плетершек, а сниматељ скока био је Петер Анжур.

Горан је посебно захвалан и Славку Пербилу који је такође служио у нишкој падобранској бригади 1980. године, а који је „целу ову причу обезбедио, повезао све људе, установе, спонзоре, амбасаде, ТВ куће, новинаре и потрудио се преко свих граница да висински скок буде успешно изведен”.

Што је најважније, сви поменути из Словеније су овај подвиг извели у добротворне сврхе, како би помогли Горану, јер су Тодоровићеви напори да освоји Гинисов рекорд усмерени су у прикупљање новца за операцију пресађивањем матичних ћелија. Зато су сви који су се укључили у акцију радили бесплатно да би Горану помогли да сакупи новац за операцију која би могла да му помогне да оздрави.

Генерални покровитељ скока био је „Шарк”, а Горан би желео да се у матици сазна да су „Словенци помогли преко свих граница”. Словеначка војска помогла је давањем маски за кисеоник, за шта је Тодоровић такође захвалан јер, како каже, није мала ствар обезбедити маске које употребљавају пилоти.

Светлана Васовић-Мекина