– Ја сам Не­вен­ка Пе­трић Ла­лић, а муж ми је Сте­ван Ла­лић Пе­трић. Као што ви­ди­те, сте­пен мо­је еман­ци­па­ци­је је био то­ли­ки да је то био услов. Ро­ђе­на сам 11. мар­та 1927. го­ди­не у Ма­сло­ва­ра­ма код Ба­ња­лу­ке…

– Мно­гим му­же­ви­ма ни­је од­го­ва­ра­ло да им же­на ра­ди и др­жи го­во­ре. Дис­кри­ми­на­ци­ја је по­сто­ја­ла и од стра­не ко­му­ни­ста и не­ко­му­ни­ста… (Бра­ни­сла­ва Пе­ро­вић Не­шко­вић)

– Ја­ко мно­го се про­во­ди­ло вре­ме­на на по­слу. Но­ћи сам про­во­ди­ла на по­слу и не са­мо ја. По­сле ра­та је би­ла та­ква еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја, те­шка. Све је би­ло раз­ро­ва­но, све је би­ло раз­ру­ше­но. Тај не­до­ста­так тех­ни­ке се мо­рао на­док­на­ди­ти ве­ли­ком ра­дом. Шта је да­нас на­пра­ви­ти не­ку ана­ли­зу, имаш ком­пју­тер, ле­по пре­ме­шташ број­ке, а ми смо све то мо­ра­ли руч­но. А кад смо до­би­ли оне ма­ши­не за мно­же­ње и де­ље­ње, то нам је већ био ви­шак. Та­да је све по­чи­ва­ло на људ­ском ра­ду. Баш сам пре не­ки дан чу­ла у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји ка­ко се вр­ло ра­до пљу­је по том вре­ме­ну и не­ко је ре­као да све што су ра­ди­ле омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је, це­ла бри­га­да, то је­дан ба­гер ура­ди. Али ба­ге­ра ни­је би­ло, у то­ме је ствар…

Ова све­до­че­ња Не­вен­ке, Бра­ни­сла­ве и Хер­те Хас, дру­ге Ти­то­ве же­не, део су упра­во об­ја­вље­не књи­ге мла­де исто­ри­чар­ке Ива­не Пан­те­лић „Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке: дру­штве­на еман­ци­па­ци­ја пар­ти­зан­ки у Ср­би­ји 1945–1953”. Ово за­јед­нич­ко из­да­ње Ин­сти­ту­та за дру­штве­ну исто­ри­ју и ИК „Ево­лу­та” је, ма ко­ли­ко то из­гле­да­ло чуд­но, јед­но до рет­ких, ако не и је­ди­но ко­је се ба­ви же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та.

По ре­чи­ма др Ан­ђел­ке Ми­лић, про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду и пр­ве же­не ко­ја је уве­ла жен­ске сту­ди­је у уни­вер­зи­тет­ску на­ста­ву, те­ма пар­ти­зан­ки го­то­во да је пот­пу­но за­о­би­ђе­на у на­шој на­уч­ној ли­те­ра­ту­ри, иако је фе­но­мен пар­ти­зан­ки на бив­шем ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру је­дин­ствен у исто­ри­ји жен­ских по­кре­та (по­сто­ји још не­ко­ли­ко рет­ких си­ту­а­ци­ја, као уче­шће же­на у Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту).

– О же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та је ве­о­ма ма­ло пи­са­но. По­чет­на иде­ја је би­ла да пи­шем о гра­ђан­ка­ма, али сам бр­зо пре­шла с го­спо­ђи­ца на дру­га­ри­це – ка­же Пан­те­ли­ће­ва.

Ме­ђу­тим, та­да се су­о­чи­ла с нај­ве­ћим про­бле­мом – не­до­стат­ком ар­хив­ске гра­ђе, па је би­ла при­ну­ђе­на да при­ме­ни ме­то­ду усме­не исто­ри­је и са­ку­пи ма­те­ри­јал за књи­гу кроз раз­го­во­ре са ис­так­ну­тим пар­ти­зан­ка­ма.

– Би­ра­ла сам же­не ко­је су би­ле на ва­жним по­ло­жа­ји­ма по­сле ра­та и њих 14 је при­ста­ло на раз­го­вор, а ве­ро­ват­но ћу оба­ви­ти још два ин­тер­вјуа. Упо­зна­ла сам их на дру­га­чи­ји на­чин не­го што сам мо­гла кроз ар­хив­ске фон­до­ве, са из­ве­сним пред­ра­су­да­ма у по­чет­ку, да бих на кра­ју схва­ти­ла да су то би­ле хра­бре, са­мо­стал­не, му­дре же­не из чи­јих при­ча сам цр­пе­ла сна­гу и за не­ке сво­је жи­вот­не си­ту­а­ци­је – ка­же Ива­на Пан­те­лић.

Др Пре­драг Ј. Мар­ко­вић ка­же да је уло­га же­на у ра­ту би­ла да пе­ру кр­ва­ве за­во­је и ги­ну с ра­ње­ни­ци­ма. – Оне су би­ле пр­ве да ги­ну, а по­след­ње да бу­ду про­мо­ви­са­не у чи­но­ве. Ово је ту­жно све­до­чан­ство о же­на­ма ко­је су ула­зи­ле у по­крет из љу­ба­ви пре­ма бра­ту или му­жу, о же­на­ма ко­је су жр­тво­ва­ле сво­ју мла­дост и сво­је жи­во­те за јед­но бо­ље дру­штво и жен­ско осло­бо­ђе­ње – ка­же Мар­ко­вић.

– Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја ни­је у по­чет­ку пла­ни­ра­ла да се укљу­че и же­не, али је до про­ме­не до­шло по­сле пр­вих су­ко­ба ка­да се по­ја­вио ма­њак осо­бља у са­ни­тет­ској слу­жби. Пр­ве же­не у ору­жа­ној бор­би би­ле су у Ср­би­ји и Сло­ве­ни­ји, оне су се при­кљу­чи­ле пре из прак­тич­них не­го из иде­о­ло­шких раз­ло­га – ка­же др Бар­ба­ра Ви­зин­гер.

У пар­ти­ји, као ни у др­жа­ви, ни­је по­сто­јао кон­цепт ду­го­роч­не еман­ци­па­ци­је же­на и трај­ног ус­по­ста­вља­ња рав­но­прав­но­сти, на­ста­вља Пан­те­ли­ће­ва. С јед­не стра­не, же­не су до­би­ле ве­ли­ка пра­ва, у со­ци­јал­ном и за­ко­но­дав­ном сми­слу, а с дру­ге стра­не, што се ти­че по­ли­тич­ке еман­ци­па­ци­је, она је би­ла део оба­ве­зе ис­пу­ње­ња кво­та.

– Оне су 1945. го­ди­не до­би­ле пра­во гла­са и по­ста­ле ак­тив­не и у сфе­ри по­ли­ти­ке ко­ја је до та­да би­ла за њих пот­пу­но за­тво­ре­на. Би­ло је не­ко­ли­ко же­на ко­је су за­у­зи­ма­ле нај­ви­ше по­зи­ци­је, али оне су, као и у АФЖ-у, што се ти­че кључ­них од­лу­ка – до­би­ја­ле и из­вр­ша­ва­ле ди­рек­ти­ве – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

С. Гу­ци­јан