Мишљење које је изрекла Жанка Стојановић, мајка Небојше Стојановића, једног од настрадалих радника РТС-а у НАТО бомбардовању 23. априла 1999. године, да би улазак Србије у алијансу која нас је тукла „допринело откривању пуне истине о погибији 16 радника РТС-а” не подудара се са ставовима неколико чланова породица жртава НАТО агресије који су јуче дали изјаве за „Политику”. Тако Зоран Миленковић, отац Сање Миленковић, која је имала 16 година када је страдала у бомбардовању Варварина 1999. године, каже за наш лист:

– Нема ни говора да ћемо уласком у НАТО сазнати пуну истину о разлозима убијања цивила, о томе ко је и када то наредио, одобрио, ко је циљао на невин народ, на цивиле. Сетите се како су људи страдали на варваринском мосту, који није био никакав војни објекат. Није било војске ни у близини, ни нешто даље, већ само народ који је дошао у цркву на верски празник. Време чисто и људи као мете видљиви, а направили су масакр. Покушали смо све, уз помоћ пријатеља из Немачке, нарочито адвоката, да дођемо до истине, али НАТО ни судови не могу натерати да саопшти пуну истину. За њих је, кажу, тај мост био легитимни циљ, а људи колатерална штета. А ми смо били жртве. У сваком случају, уласком у НАТО се ништа не би добило у погледу пуне истине. О уласку у ту алијансу се другачије разговара. Свакако је потребан референдум. Ако и уђемо у НАТО, убеђен сам да се ништа неће променити у погледу истине о бомбардовању.

Да подсетимо, напад на Варварин догодио се усред бела дана, 30. маја 1999. године. Миленковић већ годинама, као председник општине Варварин, организује помен за свих десет жртава, масакрираних на мосту, уз окупљање рањених, родбине настрадалих и бројних представника из земље и иностранства, нарочито из Немачке, земље чији су адвокати подигли тужбу против владе своје земље у оквиру пројекта „НАТО жртве туже за одштету”. Погинула Сања у то време, 30. маја 1999. године, била је ученица Математичке гимназије у Београду, а у 13.05 часова, на верски празник Духови – Света тројица, прелазила је мост с другарицом.

Трогодишња Милица Ракић из Батајнице отишла је 17. априла 1999. године увече у купатило. Убрзо потом, део једне од касетних бомби које су изнад Србије бацали авиони НАТО-а пао је поред зграде у којој је живела. Гелери су се разлетели, доста их је улетело и у купатило породице Ракић, а повреде су за девојчицу биле фаталне. Двадесетогодишњи Алекса Ракић, Миличин брат, каже да су његови родитељи Душица и Жарко одлучили да не дају више никакве изјаве за јавност о томе.

– Ја сам лично против уласка у НАТО. Не би требало да приступимо НАТО-у пре свега због онога што су нам урадили пре 11 година. Они су бомбардовали нас и ми сад треба да трчимо код њих? Како они могу да истражују свој злочин – пита се Алекса Ракић.

У Нишу је током бомбардовања, у пролеће 1999. године, погинуло највише цивила. Седмог маја те године бомбардована је и болница, односно Клинички центар и зграда Института за патологију. На ободу болничког круга је кућа породице Ђорђевић и у дворишту је од касетних бомби и експлозији авионских пројектила живот изгубио Божидар, чија супруга Слободанка о уласку Србије у НАТО каже:

–Не, никако НАТО. Зар да наша земља, која је тако тешко страдала од авијације Северноатлантске алијансе пре 11 година, сада пристане да уђе у чланство? Сматрам да то питање и не треба ни да се поставља.

Наша саговорница истиче да никаква истина о страдању жртава не би била откривена уласком Србије у НАТО.

– Па све се зна и ту ништа нема новог да се открива. НАТО је под плаштом одбране наводно угрожених цивила на Косову бомбардовао цивиле у Нишу, Београду, Новом Саду, Сурдулици, Варварину... То је истина. Уосталом, зар више пута последњих десетак година није већ речено да је основни разлог агресије на нашу земљу било разбијање остатака Југославије и Србије. У томе се успело и не знам коју би то истину и ко то сада и од кога добио – каже Слободанка Ђорђевић.

Т. Тодоровић
Р. Станковић
Т. Бојковић