Trojica mladih lekara iz Niša, koji su studije završili sa visokim prosekom, a koji ne mogu da se zaposle nigde duže od godinu dana, nedavno su na konferenciji za štampu izjavili kako bi pristali da rade i u manjim mestima samo da konačno počnu da rade posao za koji su se školovali. Kako posla nema ni u najavi, ovi mladi nezaposleni lekari ne kriju da su se bacili na učenje nemačkog jezika, jer u ovoj državi, našim lekarima su široko otvorena vrata.

Ovo je tek jedna od posledica hiperprodukcija studenata medicinskih fakulteta i neprimerenog broja studenata koji se upisuju svake godine, a onda završavaju na birou za nezaposlene ili u Nemačkoj, Norveškoj, Sloveniji… Nažalost, stalnog posla nema ni za one lekare, koji su se posle studija medicine iz Beograda, Niša ili Kragujevca vratili u svoje rodne sredine: lekarke koje su imale sreće u Batočini ili Lapovu rade 20 odsto radnog vremena, a za one sa manje sreće, posla nema „ni za lek”.

Predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije profesor dr Dušan Milosavljević kaže da je nedavno namerno skrenuo pažnju na ovu važnu temu, jer u sve većem broju mladi nezaposleni lekari odlaze u Nemačku.

– Ne možemo više samo da gledamo kako država školuje te lekare, daje za to ogroman novac, a onda oni odlaze i niko se oko toga ne zamisli, a još veći problem je što odlaze najbolji. Nelogično je da Ministarstvo obrazovanja određuje upisne kvote za medicinske fakultete i mislim da bi to ubuduće trebalo da radi Ministarstvo zdravlja zajedno sa medicinskim fakultetima. Smatram da broj upisanih mora hitno da se smanjuje za 10 ili 20 odsto, do god lekari na biroima ne nađu posao. U Nišu ima više od 500, u Beogradu oko 2.000 nezaposlenih lekara – navodi dr Milosavljević.

Dr Dušan Milosavljević pozdravlja potez gradonačelnika Beograda Dragan Đilasa, koji je našao posao za 60 lekara. U glavnom gradu na prvom mestu je bio Nišlija dr Petar Stanković, koji je bio student generacije u Nišu, ali za koga u ovom gradu nije bilo mesta.

– Mladi lekari ne postavljaju pitanje gde će da rade. Odlučili bi se i za manja mesta. Na potezu je i lokalna samouprava u južnim gradovima, poput Preševa ili Bujanovca, koja bi nedostatak lekara mogla da popuni davanjem neke stimulativnije plate, obezbeđenjem stana… Ali, posebno se zalažem da se zaustavi odlazak naših najboljih studenata medicine. Zalagao sam se i kao narodni poslanik i kao profesor Medicinskog fakulteta u Nišu kod prošlog ministra zdravlja dr Stankovića i kod direktora Kliničkog centra profesora Kamenova da naš najbolji student dobije posao, ali sam samo dobijao obećanja, da bi onda našeg najboljeg studenta primili kao prvog na rang-listi u Beogradu – priznaje dr Milosavljević.

Pomenuti dr Petar Stanković danas radi na ORL odeljenju u KBC „Zvezdara”.

– Godinu dana sam živeo u nadi da će u mom gradu biti raspisan neki konkurs. Malo sam volontirao, verovao sam da će se osloboditi neko mesto. Neke moje kolege dobijale su posao u malim mestima, obilaze sela, ali to su bili ugovori na manje svote i na određeno vreme. Prva želja je naći posao u svojoj sredini, druga u svojoj zemlji, ali kada nema ovoga valja tražiti sreću u nekoj drugoj zemlji – navodi dr Stanković.

Dr Aleksandar Stojanović je diplomirao juna 2011. godine sa prosečnom ocenom 10 na fakultetu u Nišu. Nije dobio nijednu ponudu za posao, a trenutno se nalazi na poslediplomskim studijama u Nišu.

– Prihvatio bih svaki posao u niškom regionu do kojeg bi stizao iz svoje rodne kuće, jer ne mogu da plaćam stan od početne plate. Najozbiljnije razmišljam o odlasku iz zemlje i intenzivno učim nemački jezik. U poslednjih godinu i po dana niko se nije zaposlio u niškom kliničkom centru, jer konkursa za posao nije ni bilo. Bio je konkurs za Pirot, ali ja tada nisam imao položen državni ispit, ali bi danas konkurisao za Pirot – kaže dr Stojanović i objašnjava da mu ni posao u Beogradu ne bi bio odgovarajuće rešenje, jer ne bi mogao da plaća stan.

Još jedan student sa svim „desetkama” na Medicinskom fakultetu dr Dane Krtinić iz Niša priznaje da bi najradije radio u mestu gde je rođen i gde se školovao.

– Nema posla ni u malim ambulantama, a nemamo mogućnost da volontiramo ni na klinikama i bar budemo u kontaktu sa pacijentima. Primorani smo da razmišljamo o odlasku iz zemlje. Stvarno je neverovatno da Srbija sebi može da dozvoli da školuje kadrove za inostranstvo i zato je neophodno da u zdravstvenom sistemu dođe do bitnih promena. Nema otvaranja novih radnih mesta, podmlađivanja kadra, grehota je da odlazimo iz države koja nas je školovala – poručuje dr Krtinić.