Najnovija istraživanja pokazuju da je Srbija na petom mestu u Evropi po broju religioznih: tako se izjašnjava čak 77 odsto anketiranih građana u Galupovom istraživanju, što je daleko više od svetskog proseka od oko 50 odsto. Tim povodom „Politika” istražuje da li smo zaista toliko religiozan narod ili se samo tako izjašnjavamo, jer u pojedinim crkvama u Srbiji sveštenici gotovo da nemaju kome da drže jutarnje i večernje službe pošto vernici ne dolaze.

Da li je vera isključivo stvar duhovnosti ili je i deo nacionalnog identiteta? U slučaju našeg regiona, izjašnjavanje o verskoj pripadnosti najčešće povlači za sobom i nacionalnu pripadnost. Određenoj crkvi, dakle, približilo nas je ne samo njeno učenje već i činjenica da pripadamo određenom narodu. Dok čekamo najnovije podatke sa popisa stanovništva u Srbiji, dr Aleksandar Raković, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije i nekadašnji koordinator Međureligijskog saveta Ministarstva vera, podseća da se na popisu 2002. godine čak 97,42 odsto Srba izjasnilo kao pravoslavci, Srba ostalih veroispovesti i ateista zajedno je bilo oko 0,5 odsto, dok su ostatak činili nepopisani i neizjašnjeni.

– Srpska pravoslavna crkva je naša nacionalna institucija s najdužim neprekinutim istorijskim trajanjem. Kada su nesrećne okolnosti privremeno gasile srpsku državnost, Srpska pravoslavna crkva je bila čuvar državne ideje. Ne bi bilo pogrešno istaći da je ona kroz istoriju bila stub i tvrđava našeg naroda. Stoga je neizbežna i neporeciva činjenica da je za srpski narod pripadnost pravoslavnoj veri nerazdvojiva od nacionalnosti – kaže dr Raković.

Srbi spadaju u religiozne nacije, ističe Dragiša Bojović, profesor na Univerzitetu u Nišu i Kosovskoj Mitrovici i upravnik Centra za crkvene studije, a specifični tipovi svetiteljstva nacionalnih junaka, poput Svetog Save ili svetog kneza Lazara, doprineli su stvaranju određene nacionalne crte pravoslavne vere kod Srba.

– Mislim da preovladava poimanje srpske crkve kao nacionalne institucije. Postoji i razlog za to: crkva je u različitim istorijskim okolnostima preuzimala ulogu državnih institucija, tako da je i najzaslužnija za očuvanje nacionalnog identiteta u vekovima kada nije bilo drugih institucija koje bi taj identitet očuvale. Ona je danas i liturgijska zajednica, svakako u većoj meri nego što je to bilo pre dvadeset ili pedeset godina – kaže profesor dr Bojović.

Verska praksa kod nas podrazumeva i mnogo narodnih običaja. Nije retkost da se vernici mnogo više posvete toj narodnoj strani svoje religioznosti nego onoj crkvenoj, pa sveštenici treba da ih opominju da proslavljanje slave ne znači zaduživanje do guše da bi se priredila gozba, da se na groblje ne nosi hrana, kao i da se posle svih lepih božićnih običaja oko kojih su se domaćice tako revnosno trudile, badnjak ne baca u kontejner. Međutim, nije to ono što se podrazumeva pod pravoslavljem „srpskog stila”. Svetosavlje je, kako mu i ime kaže, utemeljeno pre svega na liku i delu utemeljivača srpske crkve Svetog Save, a dr Raković naglašava da ono ne podrazumeva crkveni nacionalizam.

– U poslednje vreme često se sa strane čuje primedba da Srbi treba da odbace svetosavlje koje nam nameću kao etnofiletizam. To niti je dobronamerno niti je tačno. Svetosavlje je zapravo „univerzalna vrednost naše narodne hrišćanske kulture” kojom smo sebe ugradili u široki pravoslavni i hrišćanski kontekst – kaže dr Raković.

Verovatno većina Srba, koji su se izjasnili kao verski opredeljeni, nemaju potpuno jasnu svest šta znači svetosavlje, ali bi se oni, ako bi to pitanje bilo postavljeno, takođe izjasnili kao svetosavci, jer je svest o ulozi Svetoga Save vrlo prisutna i poprima metafizičku dimenziju, smatra profesor dr Dragiša Bojović.

– Želja ka svetosavskom opredeljenju je istovremeno i deo želje da se pokaže nacionalno dostojanstvo i neka vrsta nacionalne izuzetnosti. To istovremeno ne znači otklon ka univerzalnom pojmu pravoslavlja. Naprotiv, kod Srba postoji saborno osećanje o pripadnosti vaseljenskoj pravoslavnoj veri, pa otuda često izražavanje bliskosti prema Rusima, Grcima i drugim pravoslavnim narodima – naglašava profesor dr Bojović.