И кад је све прошло, годинама после рата, сањала сам како стојим у великој хали окружена лешевима, док се испред мене налази ужарена пећ крематоријума. Не желим, али велике очи ми говоре да морам убацити тела у ватру и ја то чиним, чиним и гледам како она горе. То су ожиљци који никада, читавог мог живота, нису нестали, прича Софија Соња Вујановић (84) из Београда, која је преживела страхоте вероватно најгорег мучилишта у историји.

Док по рукама преврће старе фотографије на којима су забележене најстрашније сцене из Аушвица, лешеви набацани на гомилу, измучене авети за које се не може рећи да ли су мушкарци или жене, деца која показују пред објективом тетовиране бројеве на подлактици, Софија са храброшћу у гласу говори о покрету отпора који је женама које су му приступиле помогао да преживе страхоте логора.

– Била сам партизанка у Ваљевској чети. Кад су ме заробили прво су ме послали у Шабачки логор, где су ме саслушавали, мучили и тукли есесовци, потом су ме пребацили у Београд, у Гестапо, па у логор на Бањици, одакле је око 110 жена транспортовано у Аушвиц – присећа се некадашња логорашица и додаје да оне нису знале куда их воде, те 1944. године.

На железничким стајалиштима на путу према Аушвицу, у Бечу и у Словачкој људи су им се обраћали гестовима упозорења. Оне су мислиле да иду у некакву фабрику плина и настављале пуним срцем да певају партизанске песме којима су међусобно храбриле и бодриле једна другу.

– Тек касније смо схватиле да је то што су нам пролазници показивали осликавало гушење и спаљивање – каже она.

Једно од најтужнијих сећања ове професорке књижевности је на тренутак уласка у сам логор. На капији је стајао натпис на немачком: „Рад ослобађа”. Виделе су живе скелете обријаних глава како тетурају около, с парчетом хлеба у руци, дочекале су их бараке окружене бодљикавим жицама и огромни димњаци. „Па ово су фабрике, чим имају димњаке”, храбриле су се међусобно тек пристигле логорашице.

– Када су од нас затражили да се скинемо, и почели да нас поливају врелом, па хладном водом, истетовирали нам бројеве, схватиле смо шта се дешава. Следили су дани мучења. Исцрпљујући рад на исушивању мочвара и копању ровова, глад, забрањивање одласка до тоалета, батинање... Многи заробљеници су умирали од исцрпљености и болести. Ујутро бисмо морали да се постројимо испред барака. Тада би се појављивао доктор Менгеле и руком показивао кога треба одмах послати у смрт, на коме ће се обављати експерименти, а ко остаје да и даље са стрепњом из дана у дан ишчекује крај.

– Пре сваке такве смотре, иако смо све биле бледе и мршаве, стајале смо право као стреле, гледале га директно у очи, правећи се да смо јаке и пуне самопоуздања. Претходно бисмо штипкале образе како бисмо убрзале циркулацију и да не бисмо деловале болесно – наставља Соња своју исповест.

– У Аушвицу је, већином међу појединцима словенских националности, био организован Покрет отпора, који се бринуо о слабима, изнемоглима и болеснима, а припремао се и да покуша ослобађање логора. Вођа тог покрета био је Јозеф Циријанкијевич, који је после рата постао председник владе Пољске.

– Ми смо одмах приступиле тој организацији, јер нас је управо жеља за борбом и слободом и одржавала у животу – каже она.

Организацији су се, осим ње, прикључиле и Нада Чалић и Јелена Васиљевић, а она је изабрана за руководиоца борбеног комитета. Оне и нису мислиле да ће преживети, желеле су само да помогну ослобађању других робова. Учешће у организовању отпора одржало их је у животу, па нису, попут многих других, клонуле духом, што је водило корак ближе крематоријуму.

– Тешко је било одржати наду. Ноћу смо слушали крике деце коју су спаљивали на ломачи у шуми, а она су на свим могућим језицима дозивала своје мајке – сад већ тешко прича Соња.

Када се Црвена армија приближила Аушвицу, Немци су логорашице пребацили у друге логоре. Софија је с још неколико девојака успела да побегне из марша смрти, усиљеног пешачења усред зиме према другим стратиштима.

Д. Крстић, „Политика зип”

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Осуде Ватикана због рехабилитације бискупа који страдање Јевреја

Према извештајима агенција

Ватикан – Суочен са жестоким критикама јеврејских удружења због тога што је вратио у своје окриље бискупа који тврди да ниједан Јеврејин није страдао у гасној комори, Ватикан је у понедељак у свом листу потврдио да папа Бенедикт Шеснаести осуђује све облике антисемитизма и да то морају да учине сви римокатолици.

Света столица је нагласила да прошлонедељно укидање екскомуникације четворици бискупа, међу којима је и Британац Ричард Вилијамсон, осведочени антисемита, не значи да Ватикан дели његове ставове.

У интервјуу шведској телевизији, који је недавно дао у граду Регенсбургу у којем је папа Бенедикт провео највећи део живота као кардинал Јозеф Рацингер, Вилијамсон јерекао да „ниједан Јеврејин није изгубио живот у гасној комори” и да су нацисти убили између 200.000 и 300.000 Јевреја, а не шест милиона, како кажу историчари.

Тужилаштво у Регенсбургу повело је истрагу против Вилијамсона, јер је у Немачкој негирање холокауста кривично дело.

Одлука папе Бенедикта Шеснаестог ужаснула је јеврејске организације.

Амерички јеврејски комитет, Центар „Симон Визнентал”, израелска Јеврејска агенција и многи други обрушили су се на Ватикан због ове одлуке.

Ј. К.

-----------------------------------------------------------

Сећање на жртве холокауста

Александар Лебл имао је двадесет година када је његова мајка Ана 1942. године мучки убијена у концентрационом логору Старо сајмиште. Као председник комисије за праћење антисемитизма Савеза јеврејских општина Србије, јуче је, на Међународни дан сећања на жртве холокауста, положио венац на Споменик жртвама геноцида у Другом светском рату. На централном комеморативном скупу покрај споменика, почаст страдалим Јеврејима одали су и представници владе, Скупштине града Београда, Музеја жртава геноцида и амбасадор Израела у Србији Артур Кол.

Подсећајући да је нацистичко зло уништило живот милиона недужних људи, Жарко Обрадовић, министар просвете, указао је на истинско мучеништво и пожртвовање јеврејског народа.

– Готово шест милиона Јевреја страдало је на стратиштима широм Европе, што је процентуално највећи губитак у људству једног народа за време Другог светског рата – рекао је Обрадовић и додао да српски народ, који је такође много страдао, али и допринео борби против фашизма и нацизма, никада није оклевао у помоћи Јеврејима.

Представници Савеза јеврејских општина Србије јуче су венце положили и на спомен-обележје „Топовске шупе” на Аутокоманди.

Ј. Ц.