Nacrtom zakona o zaštiti mentalnog zdravlja reguliše se prisilna hospitalizacija i lečenje osoba sa mentalnim poremećajima, reguliše se primena fizičkog sputavanja i izolacije duševnih bolesnika, regulišu se uslovi pod kojima se može obaviti elektrokonvulzivno lečenje i zabranjuje se psihohirurgija i sterilizacija osoba s mentalnim poremećajima. Kako u razgovoru za „Politiku” najavljuje dr Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, Nacrtom ovog zakona predviđa se osnivanje centara za mentalno zdravlje u zajednici namenjenih svim osobama koje imaju duševne poremećaje i uvodi se institut zaštićenog stanovanja, namenjen smeštaju osoba koje se otpuštaju iz psihijatrijskih klinika.

U Srbiji ne postoji poseban zakon koji uređuje oblast zaštite mentalnog zdravlja, a pitanja zaštite prava osoba s mentalnim poremećajima samo su donekle regulisana zakonskim propisima, kao što su Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Porodični zakon, Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku. Međutim, u ovim zakonima nema odredbi koje se odnose na prisilno zadržavanje i lečenje osoba s mentalnim poremećajima, na njihovu informisanu saglasnost, kao i na druga pitanja koja su regulisana međunarodnim dokumentima.

„Novim zakonom bliže se određuje organizacija službi za mentalno zdravlje, tako da su pored instituta, klinika i specijalnih bolnica predviđene i nove organizacione strukture, kao što su centri za mentalno zdravlje u zajednici. Osnivanje ovih centara nametnula je realnost pošto osobe po otpustu iz psihijatrijske bolnice imaju obavezu da se jave svom lekaru, ali one to često ne čine, jer imaju subjektivni osećaj boljitka i izlečenosti, pa neretko prestaju sa uzimanjem lekova, što dovodi do pogoršanja njihovog mentalnog zdravlja, pa se vraćaju na bolničko lečenje. Osnivanjem ovih centara obezbeđuje se kontinuirana briga o ovim osobama i obezbeđuje da svaki od tih pacijenata ima svog zdravstvenog radnika koji je zadužen da odlazi u kućne posete da bi se uverio u njegovo zdravstveno stanje i proverio uslove u kojima pacijent živi, čime se smanjuje broj ponovnih hospitalizacija”, ističe dr Simonović.

Ovim zakonom se bliže definiše prinudna hospitalizacija i uvodi se institucija pacijentovog zastupnika koji učestvuje u svim koracima od početka prisilne hospitalizacije. Regulišući oblast prisilne hospitalizacije zakonodavac je predvideo da se u psihijatrijsku ustanovu mogu smestiti one osobe koje zbog svog oboljenja ozbiljno i direktno ugrožavaju sopstveni ili život druge osobe ili imovinu. Postupak za prisilnu hospitalizaciju mogu pokrenuti članovi porodice, organ starateljstva, poslodavac i zdravstveni radnici tako što će obavestiti MUP. i Hitnu pomoć o ugrožavajućem ponašanju osobe s mentalnim poremećajem. Sledećeg dana po prijemu konzilijum zdravstvene ustanove odlučuje da li se osoba zadržava u bolnici, a psihijatrijska ustanova koja je prisilno zadržala osobu je dužna da u roku od 48 sati nadležnom sudu dostavi obaveštenje o prisilnoj hospitalizaciji, zajedno sa medicinskom dokumentacijom o pregledu pacijenta, kao i sa obrazloženjem razloga za prisilnu hospitalizaciju

„Zakonom je regulisano i fizičko sputavanje i izolacija pacijenata, a zakonodavac je istakao da se ove mere mogu realizovati ako je to jedini način da se osoba s mentalnim poremećajem spreči da svojim ponašanjem ozbiljno ugrozi sopstveni i život ostalih osoba ili nasilno uništi imovinu veće vrednosti. Primena fizičkog sputavanja dozvoljena je samo u psihijatrijskim ustanovama koje imaju posebnu i adekvatno opremljenu prostoriju, a zakonski zastupnik psihijatrijskog pacijenta mora se odmah obavestiti o primeni ove mere”, naglašava dr Periša Simonović.

Zakonom su definisani i uslovi pod kojima se može obavljati elektrokonvulzivno lečenje i propisano je da se takozvani elektrošokovi mogu primiti samo ako su iscrpljeni svi prethodni načini lečenja i ako je ovaj oblik lečenja u najboljem interesu pacijenta, naravno uz pristanak osobe ili njenog zakonskog zastupnika.

Katarina Đorđević