Нацртом закона о заштити менталног здравља регулише се присилна хоспитализација и лечење особа са менталним поремећајима, регулише се примена физичког спутавања и изолације душевних болесника, регулишу се услови под којима се може обавити електроконвулзивно лечење и забрањује се психохирургија и стерилизација особа с менталним поремећајима. Како у разговору за „Политику” најављује др Периша Симоновић, државни секретар у Министарству здравља, Нацртом овог закона предвиђа се оснивање центара за ментално здравље у заједници намењених свим особама које имају душевне поремећаје и уводи се институт заштићеног становања, намењен смештају особа које се отпуштају из психијатријских клиника.

У Србији не постоји посебан закон који уређује област заштите менталног здравља, а питања заштите права особа с менталним поремећајима само су донекле регулисана законским прописима, као што су Закон о здравственој заштити, Породични закон, Кривични закон и Закон о кривичном поступку. Међутим, у овим законима нема одредби које се односе на присилно задржавање и лечење особа с менталним поремећајима, на њихову информисану сагласност, као и на друга питања која су регулисана међународним документима.

„Новим законом ближе се одређује организација служби за ментално здравље, тако да су поред института, клиника и специјалних болница предвиђене и нове организационе структуре, као што су центри за ментално здравље у заједници. Оснивање ових центара наметнула је реалност пошто особе по отпусту из психијатријске болнице имају обавезу да се јаве свом лекару, али оне то често не чине, јер имају субјективни осећај бољитка и излечености, па неретко престају са узимањем лекова, што доводи до погоршања њиховог менталног здравља, па се враћају на болничко лечење. Оснивањем ових центара обезбеђује се континуирана брига о овим особама и обезбеђује да сваки од тих пацијената има свог здравственог радника који је задужен да одлази у кућне посете да би се уверио у његово здравствено стање и проверио услове у којима пацијент живи, чиме се смањује број поновних хоспитализација”, истиче др Симоновић.

Овим законом се ближе дефинише принудна хоспитализација и уводи се институција пацијентовог заступника који учествује у свим корацима од почетка присилне хоспитализације. Регулишући област присилне хоспитализације законодавац је предвидео да се у психијатријску установу могу сместити оне особе које због свог обољења озбиљно и директно угрожавају сопствени или живот друге особе или имовину. Поступак за присилну хоспитализацију могу покренути чланови породице, орган старатељства, послодавац и здравствени радници тако што ће обавестити МУП. и Хитну помоћ о угрожавајућем понашању особе с менталним поремећајем. Следећег дана по пријему конзилијум здравствене установе одлучује да ли се особа задржава у болници, а психијатријска установа која је присилно задржала особу је дужна да у року од 48 сати надлежном суду достави обавештење о присилној хоспитализацији, заједно са медицинском документацијом о прегледу пацијента, као и са образложењем разлога за присилну хоспитализацију

„Законом је регулисано и физичко спутавање и изолација пацијената, а законодавац је истакао да се ове мере могу реализовати ако је то једини начин да се особа с менталним поремећајем спречи да својим понашањем озбиљно угрози сопствени и живот осталих особа или насилно уништи имовину веће вредности. Примена физичког спутавања дозвољена је само у психијатријским установама које имају посебну и адекватно опремљену просторију, а законски заступник психијатријског пацијента мора се одмах обавестити о примени ове мере”, наглашава др Периша Симоновић.

Законом су дефинисани и услови под којима се може обављати електроконвулзивно лечење и прописано је да се такозвани електрошокови могу примити само ако су исцрпљени сви претходни начини лечења и ако је овај облик лечења у најбољем интересу пацијента, наравно уз пристанак особе или њеног законског заступника.

Катарина Ђорђевић