Агенције за физичко-техничка обезбеђења, после Војске и полиције, трећа су оружана сила у Србији. Незванична истраживања показала су да их има око 3.800, са око 50.000 запослених и око 47.000 лаког наоружања, 15.000 панцира и стотинама (полу)блиндираних возила и високософистицираном аудио и видео техником. Оснивање и рад ових фирми још не прати одговарајућа законска регулатива, чиме смо не само на зачељу земаља у окружењу, већ озбиљно угрожавамо и виталне националне интересе.

Ово је порука с првог Међународног научног скупа под називом „Приватна безбедност – стање и перспективе”, који је уочи викенда организовао Факултет за правне и пословне студије у Новом Саду. Поред домаћих стручњака из области безбедности, криминологије и права, у раду саветовања учествовали су и представници Македоније, Републике Српске, Данске и САД, који су говорили о специфичним искуствима ових земаља.

– Да би се отворила агенција за ФТО у Србији потребно је имати оснивачки капитал, канцеларију, телефон и једног запосленог, као и одобрење за набавку оружја које издаје МУП. Оваква процедура битно олакшава да власници фирми постају некомпетентни и нестручни људи, чији се распон креће од криминогених, полукриминогених до оних из сфере политике, што указује и на евентуалну спрегу с појединим политичким партијама у добијању најпрофитабилнијих послова – каже директор Академије за дипломатију и безбедност проф. др Андреја Савић, некадашњи начелник БИА.

Према његовим речима, МУП Србије је 2007. године издао ФТО предузећима дозволе за 20.000 комада оружја. Иако запошљава на десетине хиљада радника, сектор приватне безбедности држави пријављује безначајан приход. Око две трећине ангажованих, најчешће пензионисаних припадника МУП-а и Војске, ради непријављено, а нормативним регулисањем овог питања отворила би се нова радна места и у државни буџет слило по разним основама од шест до осам милијарди динара на годишњем нивоу.

– У мноштву агенција појављују се и оне за које постоје индиције да незаконито користе средства електронског надзора и праћења људи, а да не сносе никакве законске последице. Такође, у последње време уочава се врло забрињавајућа појава по националну безбедност државе: улазак углавном неидентификованог страног капитала, који куповином постаје већински власник домаћих приватних агенција, чиме се добијају оптималне могућности за обавештајне делатности страних служби – истиче Савић.

Доктор Здравко Скакавац, професор на Факултету за правне и пословне студије, каже да је Србија једина бивша југословенска република која није законски регулисала област физичко-техничких обезбеђења и детективску делатност, иако је у претходном периоду било одређених покушаја. Правни вакуум постоји још од 1993. године када је укинут Закон о систему друштвене самозаштите, а ови послови данас се обављају тако што се користи законска регулатива пре деведесетих година и распада СФРЈ, или на основу закона који регулишу област пословања привредних субјеката.

– Предлог закона о физичко-техничком обезбеђивању из 2002. године био је у поступку доношења, али није реализован. Најновија сазнања казују да је почетком октобра ове године у Привредној комори Србије усаглашен нови Предлог закона о приватном обезбеђивању, али је неизвесно како ће се све одвијати. У пракси, међутим, ситуација је непромењена. И даље се региструју нове агенције, које се пословима приватне безбедности баве у условима потпуне правне празнине, што производи бројне нежељене последице и проблеме – наглашава др Скакавац.

Његов колега др Слободан Марковић истиче да је у условима нових класних подела у Србији приватна безбедност привилегија економски моћне мањине, док потребе сиромашне већине остају у сфери финансијски немоћне државе. Таква дихотомија новог стања доводи у питање безбедност већине и вредност држављанства као хипотетичког уговора грађанина с државом, који од ње очекује решења за своју сигурност.