Obavezni deo proslave godišnjice mature je poseta staroj školi, sedanje u sad već tesne klupe, prozivka prilikom koje se niko ne krije od radoznalog pogleda profesora. Gimnazijalci koji su školske 1938/39. godine maturirali u beogradskoj Drugoj muškoj gimnaziji želeli su da se nađu na mestu stare škole i tu obeleže 70 godina mature. Tako su Đorđe Bogdanović, Mihailo Minić, Rade Marković, glumac, i Rade Marković, pesnik, kao nekada, tridesetih godina prošlog veka, došli do Makedonske ulice, koja se u vreme kada su oni išli u školu zvala Poenkareova. Ali, umesto u klupe, seli su u fotelje u klubu redakcije, a umesto profesora ispitivali su ih – novinari.

Velika i lepa, sagrađena u neoklasicističkom stilu, zgrada Druge muške gimnazije, posle oštećenja koja je pretrpela u bombardovanju Beograda 1941. godine, srušena je do temelja dvadesetak godina kasnije, a na njenom mestu sagrađena je zgrada „Politike”.

– Voleo sam moju školu, ona mi je bila životni univerzitet, ulaznica za svet oko mene, a bila je vrlo ugledna jer su u njoj predavali časni, kulturni, izuzetno obrazovani profesori. Neki od njih učili su čak i mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića – započinje priču Rade Marković, naš poznati glumac, a na njegove reči odmah se nadovezuju ostali gimnazijalci.

Iako je i u to vreme Beogradom kružio tramvaj, gimnazijalci su ga retko koristili, a oni iz udaljenijih naselja, kao Mihailo Minić koji je stanovao u Rakovici, išli su vozom do železničke stanice pa Balkanskom do centra grada.

– Ići tramvajem svaki dan u školu bilo je skupo. Ko je još imao da daje svaki dan dva dinara za kartu! Doduše, ako se vozite u zadnjim kolima bila je nešto jevtinija, 50 para, ali mi smo ipak svakodnevno pešačili do škole – kaže Rade Marković, pesnik, koga su često mešali sa njegovim imenjakom i prezimenjakom glumcem, pa su se čak profesori čudili ko je stavio dva momka istog imena i prezimena u isto odeljenje.

Pešačio je i njegov drug iz razreda, Đorđe Bogdanović, koji je svaki dan na put do škole trošio pola sata u jednom pravcu. Ipak, ta „rekreacija” nije im teško padala, jer, ne samo da su bili mladi i puni energije, već se tada i u školi i van nje dosta polagalo na sport. Druga gimnazija imala je veliku fiskulturnu salu iza škole, vežbalo se i na igralištu u Đušinoj ulici gde se trenirala atletika, troskok, bacanje diska ili kugle, a svakog leta obavezno se plivalo na đačkom kupalištu kod današnjeg Sportskog centra „25. maj” na dorćolskoj strani Save.

– Ja sam trenirao veslanje u klubu „Beograd” na Adi Ciganliji, danas je to „Crvena zvezda”, a Rade Marković, moj drug iz klupe kome sam kasnije aplaudirao posle izvođenja predstava, vežbao je plivanje u „Severu” – priča Minić.

Kao i neki doskorašnji gimnazijalci, i ovi naši maturanti školovali su se u burnom vremenu, a gimnaziju su završili pred sam početak Drugog svetskog rata. Bogdanović se seća kako su se 1938. godine, kada je Nemačka napala Čehoslovačku, okupili ispred čehoslovačke ambasade i u znak podrške ovoj zemlji uzvikivali: „Živela Čehoslovačka!” „Živela Mala Antanta!”. Iako su voleli da debatuju podstaknuti političkim dešavanjima, radije se sećaju druženja i izlazaka, neobaveznih razgovora i ćaskanja. Druga gimnazija imala je svoju bioskopsku salu gde su đaci nedeljom gledali američke filmove, ali maturanti iz tridesetih kažu da su najpopularniji bili francuski, nemački i čehoslovački filmovi.

– Oni koji su imali da daju 10 dinara za ulaznicu išli su na igranke koje su bile u „Srpskom Kralju” kod Kalemegdana, gde su izlazile devojke iz bogatih beogradskih porodica. Nama je pristupačnije bilo da idemo na ping-pong u zgradu Hrišćanske zajednice mladih ljudi ili na igranke u današnjem Centralnom klubu Vojske Srbije. Ipak, najviše smo se družili na slavama, izletima, išli smo na Topčider ili na kupanje na Savu ili Dunav – kaže Bogdanović.

Tu negde između Doma vojske i „Srpskog Kralja”, partije ping-ponga, treninga na Adi i časova latinskog prošli su gimnazijski dani koji su ostavili za sobom mnogo lepih uspomena i vredno prijateljstvo koje traje više od 70 godina.