Прва трансплантација ногу

Агенцијска вест да су шпански хирурзи први у свету пресадили обе ноге пацијенту који је изгубио доње екстремитете у несрећи, изазвала је велико интересовање. Исти тим хирурга светску пажњу и славу добио је када је урадио прву трансплантацију лица у Шпанији 2009. године. Сада судр Педро Кавадас и његов тим направили још један револуционаран корак, али су у прогнозама успешности операције много опрезнији, јер је реч о изузетно компликованој интервенцији. Осим да је операција одобрена 2010, званичници нису желели да пруже никакве информације о донору ни о пацијенту. Лекари ће тек за месец дана знати да ли је захват био успешан или не, саопштио је тамошњи директор Националне организације за трансплантацију.

Наши микрохирурзи су такође опрезни у прогнози ове изузетно сложене интервенције, али кажу да без таквих екстремних подухвата, који лаицима изгледају као медицински егзибиционизам, нема напретка медицине. Искусни микрохирург, ортопед из Клиничког центра Србије, објаснио је да треба правити разлику између трансплантација, када се орган узима са кадавера, особе у стању мождане смрти, и реплантација, када се пришива сопствени део тела, одсечени прст, стопало, шака…

У свету је прва успешна трансплантација руке урађена још у јануару 1999. године у америчком Лусвилу, али далеко од тога да су ове интервенције постале рутинске.

Код нас, у Клиничком центру Србије и на микрохирушком одељењу Ургентног центра готово су свакодневне реплантације, пришивања прстију или делова руке или ноге, јер се грађани често повређују у раду на пољу, али и коришћењем електричне тестере.

„Када човек одсече свој прст или руку, а када ми микрохирурзи то реплантирамо, то је његово ткиво и нема опасности од одбацивања, као у случајевима када се пришива нечији други орган. Суштина је да се овим пацијентима дају велике количине лекова, који спречавају одбацивање органа, а том терапијом се смањује биолошка одбрана организма, па се отвара простор за инфекције. Зато се поставља питање оправданости трансплантације руке или ноге, процењује се колика је добит, а колики је ризик, јер човек може да живи и са једном руком. Код трансплантације руке није толико проблем спојити вене и артерије, колико је тешко спојити тетиве и нерве, да би та рука „радила”, објаснио нам је један од лекара београдског микрохируршког тима.

Овдашњи лекари кажу да су шпанске колеге уздржане у прогнозама, јер се плаше имунолошког одговора организма и одбацивања пришивених ногу и низа компликација које могу да следе. Јер овде је реч о трансплантацији ногу изнад колена, о огромној количини мишићне масе, па је ризик одмах већи.

О. Поповић