Зоран Величковски (55) из Лесковца један је од ретких слабовидих у Србији коме кретање олакшава пас водич. Откако је 1985. године бели штап заменио својим првим псом водичем, био је то црни немачки овчар, кретање кроз родни град му олакшавају пси дресирани да га одведу до многих локација – од продавнице, банке и поште па све до пријатеља и рођака.

– Првог пса водича набавио сам из загребачке школе за специјалну дресуру тих паса, пуних 16 месеци провео је на дресури. Остале псе сам ја обучавао, пошто нисам имао новца за куповину дресираних водича, тако да су кроз мој живот прошли лабрадори, немачки овчари и ердел теријер. Мислим да се сваки пас може обучити да буде водич, али постоји бар 15 дисквалификационих мана паса као што су агресивност, тврдоглавост, плашљивост, страх од висине, страх од буке у саобраћају, нетрпељивост осталих паса, агресивност... Све ове мане, говори искуство, лабрадора сврставају на врху топ-листе најбољих паса водича. Моје искуство је да су женке бољи пси водичи јер су приврженије и послушније, а доказ овој тези јесте и двогодишња лабрадорка Реа која је данас мој верни животни пратилац – прича Величковски.

Он објашњава да је главни задатак ових паса вођење власника кроз простор и заобилажење препрека које му стоје на путу. Величковски напомиње да је предуслов за живот са оваквим псом – завршавање школе за слепе и слабовиде особе у којој се учи оријентација у простору „јер пас не може да вас води кроз простор, ако сами не знате куда идете”. Истиче да у Лесковцу ниједна врата нису затворена за његовог пса и да је Реи и њеним претходницима омогућен улаз у све јавне установе. То не значи да су сви благонаклони према псу водичу, тако је неко од комшија отровао пса ког је Величковски раније имао.

Секретар Савеза слепих Србије Драгиша Дробњак истиче да нашој земљи недостају и прописи који би омогућили да ови пси улазе у јавне установе. Додаје да је овај савез иницирао доношење закона о псима водичима који би омогућио да ови пси слободно улазе у јавне установе, градски превоз и продавнице.

Број особа које се у Србији крећу уз помоћ пса водича може се набројати на прсте једне руке, између осталог и зато што у Србији не постоје одгајивачнице ових паса, па се обучени пси могу набавити само у иностранству. Цена обученог пса водича износи између 10.000 и 15.000 евра. Ако се има на уму да у нашој земљи живи око 12.000 слепих и слабовидих особа и да већина њих живи од социјалних давања, јасно је да је за већину њих пас водич недостижан.

Кинолошки судија Горан Урошевић каже да нема одгајивачница и зато што су полигони на којима се ови пси обучавају веома скупи.

– Тај полигон подсећа на град у малом у коме постоји сви објекти са којима се слепа особа среће у реалности – улице, пешачки прелази, аутомобили, зграде, семафори, дрвеће, паркови, људи и животиња које живе на улицама или се изводе у шетњу. На том полигону треба да буде присутан велики број људи који псу на различите начине скрећу пажњу, како би се он обучио – да не обраћа пажњу на њих и да буде сконцентрисан само на свог власника – објашњава Урошевић.

Занимљиво да се из легла бирају искључиво штенци који нису заинтересовани за игру, нису живахне и темпераментне природе већ су усмерени на газду. Ови штенци не би требало да израсту у псе који ће на улици потрчати за другим псом, мачком или лоптом и због тога оставити особу коју воде. За псе водиче обично се бирају лабрадори и немачки овчари јер они спадају у здраве расе – не разболевају се често, издржљиви су, ментално су стабилни, интелигентни су, имају добру комуникацију са човеком и нису плашљиви.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Министарство предлаже оснивање посебне фондације

Владимир Пешић из Министарства рада и социјалне политике истиче да је у сарадњи са Савезом слепих Србије написан предлог закона о коришћењу паса водича који овим псима додељује правни статус помагала слепим особама, а не домаћих животиња. Он, међутим, додаје да предлог закона није достављен скупштини јер у нашој земљи ових паса скоро да нема. „Пошто држава нема новца за куповину паса водича из иностранства, ми смо дошли на идеју да оснујемо фондацију чији би рад финансирала делимично држава, а делимично невладин сектор, која би делом покривала трошкове куповине ових паса“, каже наш саговорник.