Иза тешких гвоздених врата бивше аустроуграске касарне, подигнуте 1913. године, а садашње специјалне неуропсихијатријске болнице „Ковин”, и Института за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, у Београду, налази се око 1.300 пацијената који се, према последњем извештају тима Заштитника грађана, лече у руинираним објектима, који вређају достојанство и пацијената и лекара. Како у разговору за „Политику” истиче Милош Јанковић, заменик заштитника грађана, психијатријске болнице у Србији све више преузимају улогу социјалних установа, у којима бораве особе којих се породица одрекла и које би могле да буду лечене у установама отвореног типа. Он, такође, наглашава да је у психијатријским болницама често физичко спутавање пацијената, као и да су уочени пропусти приликом сачињавања документације којом се констатује сагласност особа са менталним сметњама на стационарно лечење у психијатријским болницама. 

– Мултидисциплинарни тим Заштитника грађана у протеклих месец дана обишао је Специјалну болницу за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, издвојено одељење те болнице у Падинској Скели и Специјалну болницу за психијатријске болести „Ковин” и уочио низ системских недостатака”, каже Милош Јанковић.

Он истиче да је везивање пацијената, по важећим стандардима и препорукама – последње средство које треба користити за обуздавање ментално оболелих који испољавају агресивно понашање према себи и(ли) околини.

– Оно је допуштено само у случајевима за које постоје јасни медицински докази да контрола агресије није могла бити успостављена на други медицински оправдан начин. Физичко спутавање мора бити временски ограничено, а тим Заштитника грађана у протеклим посетама затекао је лица која су била везана и преко десет сати. Уочили смо и неправилности приликом давања сагласности пацијената за стационарно лечење. Наиме, смештање тих особа у закључане просторије или њихово везивање – доводе у сумњу аутентичност њиховог пристанка. У прилог овој тези говори и искрено објашњење једног од лекара да се у документацији често нетачно приказује да су пацијенти дали сагласност на лечење, да би се избегле формалности око присилног задржавања – каже Милош Јанковић.

Др Жељко Родић, директор Специјалне болнице за психијатријске болести „Ковин”, каже да је сагласан са оценом Заштитника грађана да душевне болнице постају социјални азили и додаје да у његовој болници, у којој борави између 730 и 750 пацијената, најмање 40 одсто постеља заузимају особе које су „залечене до степена када би биле прихваћене у социјалној средини и могле да буду лечене у регионалној болници на психијатријском одељењу”.

– Онда ми не бисмо били установа која лечи, храни и облачи више од 700 људи – истиче др Родић и додаје да је у недавно умро пацијент који је у болници провео 44 године.

Он истиче да се везивање значајно смањило и да постоји прецизна документација када се, због чега и колико дуго везују пацијенти.

– Никога не везујемо десет часова у континуитету, већ у дисконтинуитету. Постоје ситуације када наши пацијенти веома бурно реагују и представљају опасност за себе и околину, па морамо да прибегнемо њиховој фиксацији. Тако је недавно један наш пацијент у „раптусу” болести повредио три техничара – објашњава др Родић.

Директор болнице се не слаже са примедбом омбудсмана да се не поштује законска процедура када је у питању присилна хоспитализација.

– Ако дежурни лекар процени да је пацијент опасан по себе и околину, он има право да га задржи у болници, а процедура налаже да тог пацијента сутрадан прегледа тим лекара, који треба да донесе процену о стању те особе. Затим се о томе обавештава суд, а ми од суда треба да прибавимо решење о присилној хоспитализацији. Ми строго поштујемо ту процедуру – истиче др Родић.

И директор специјалне болнице за психијатријске болести „Лаза Лазаревић” професор др Милутин Ненадовић слаже се са оценом омбудсмана да су психијатријске болнице преузеле функцију социјалних азила и узроке ове појаве проналази у чињеници да у нашем друштву постоји стигматизација душевних болесника, па породица најчешће не жели да брине о њима. Др Ненадовић се, међутим, не слаже са оценом омбудсмана да је физичко спутавање пацијената учестала појава и каже да лекари поступају у складу са хуманим начелима медицинске струке,али и у складу са две декларације СЗО – токијском и калифорнијском, које промовишу права пацијената и забрањују тортуру.

– Закон о здравственој заштити и Закон о ванпарничном поступку допуштају физичко спутавање пацијената у трајању од два сата, а ми смо обавезни да водимо књиге у које уписујемо ко је био, када и колико подвргнут фиксацији. Што се тиче примедбе да се не поштују правила која регулишу сагласност пацијената за стационарно лечење, пацијент на једном папиру потписује три врсте сагласности – сагласност за пријем, за прихватање дијагностичких процедура и за прихватање терапијских процедура. Некад се деси да пацијент није у стању или неће да потпише овај папир, па га потпише за два-три дана. Међутим, ту није реч о присилној хоспитализацији – категоричан је др Милутин Ненадовић.