U prvih sedam meseci ove godine 14 ljudi je poginulo na svom radnom mestu, a analiza Inspektorata za rad Ministarstva rada i socijalne politike ukazuje da je osmoro ljudi nastradalo u industriji (pre svega hemijskoj i metalskoj), troje u građevini, dvoje u poljoprivredi, a jedan u šumarstvu. Mr Saša Perišić, pomoćnik direktora Inspektorata za rad u Ministarstvu rada i socijalne politike, ističe da oko 65 odsto svih povreda na radnom mestu „otpada“ na ove delatnosti, a krivicu za povrede i nesreće sa tragičnim ishodom snose i poslodavac i radnik koji se ne pridržava propisa o bezbednosti.

– U sezoni građevinskih radova najčešći razlozi zbog kojih se dešavaju povrede na radnom mestu jesu nebezbedan rad na visinama, nepropisno montirane skele i neadekvatna upotreba sredstava lične zaštite na radu – pre svega šlemova i opasača, nedovoljna obuka radnika za bezbedan rad i angažovanje radnika „na crno”. Radnici na građevini često nisu adekvatno obučeni za posao koji treba da obavljaju i najčešće se privremeno angažuju na gradilištima koja se često sele i pomeraju. Naše iskustvo govori da ovi „građevinci” često dolaze iz redova nezaposlenih i izbeglica, a to su najčešće osobe bez adekvatne stručne spreme i radnog iskustva – naglašava mr Saša Perišić.

Naš sagovornik kaže da je Republički inspektorat za rad u periodu od 1. januara do 30. juna ove godine izvršio 6.766 inspekcijskih nadzora iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radnom mestu, a tim nadzorom je obuhvaćeno 196.743 zaposlenih, doneto je 2.730 rešenja o otklanjanju nedostataka (opreme i neadekvatne upotrebe opreme) i 250 rešenja o zabrani rada na radnom mestu, jer je procenjeno da je poslodavac ugrozio bezbednost i zdravlje radnika pa mu je izrečena takva mera, koja ostaje na snazi sve dok se ista ne otkloni.

Vera Božić-Trefalt, direktorka Uprave za bezbednost i zdravlje na radu Ministarstva za rad i socijalnu politiku, kaže da svake godine u Srbiji oko 40 ljudi pogine na svom radnom mestu, a toj crnoj statistici treba pridružiti i oko 1.000 teško povređenih i oko 25.000 lakših povreda na radu. Ona dodaje da su ovo veoma približne brojke, jer se one odnose samo na one slučajeve gde su radnici inspektorata izašli na uviđaj, a tamna brojka slučajeva u kojima se poslodavac nagodio sa radnikom da slučaj ne prijavi inspekciji ostaje tajna za zvaničnu statistiku.

– Govor brojki i slova takođe svedoči da najviše stradaju osobe od 46 do 60 godina i radnici sa završenim trećim i četvrtim stepenom stručne spreme. Više od polovine svih smrtnih slučajeva „otpada“ na radnike koji rade „na crno” i na određeno vreme, a „najcrnji“ dan u nedelji je – četvrtak. Statistika takođe pokazuje da se u prvoj smeni dešava čak 60 odsto svih nesreća sa smrtnim ishodom – ističe Vera Božić-Trefalt.

Naša sagovornica napominje da veliki broj radnika na građevini nema adekvatnu obuku za ovu vrstu posla jer strukovne škole već godinama ne školuju određeni kadar kao što su, primera radi, zidari i krovopokrivači, tako da se osobe za ovu vrstu zanimanja školuju na narodnim univerzitetima gde „obuka” traje svega nekoliko meseci, ili na samoj građevini gde uče zanat od starijih kolega. Ako se tome doda činjenica da poslodavci najviše štede na merama bezbednosti, onda ne treba da čudi da se veliki broj nesreća dešava na građevinskim skelama.

– Vlada Srbije je prošle godine donela uredbu o bezbednosti i zdravlju na radu po kojoj je investitor dužan da obezbedi koordinatora za bezbednost na radu u fazi izrade projekta. Kazna za nepoštovanje ove odluke je milion dinara, a primer dobre prakse već funkcioniše na gradilištu mosta na Adi – naglašava Vera Božić-Trefalt.

Ona dodaje da strane kompanije koje posluju u našoj zemlji veoma poštuju bezbednost i zdravlje svojih radnika i najčešće osiguravaju radnike po svojim propisima, jer svaka nezgoda veoma košta poslodavca. Vera Božić-Trefalt navodi primer jedne inostrane farmaceutske kompanije koja radi u našoj zemlji i čiji je menadžment rešio da promeni ogradu oko fabrike, nakon što je radnicu koja je izašla u dvorište u krugu fabrike ujeo pas kroz ogradu čije su šipke imale razmak od 15 santimetara, tako što je razmak između šipki smanjio na pet santimetara.

Katarina Đorđević