Meni

Društvo

Rehabilitovan karikaturista „Ošišanog ježa”

Zahtev za sudsku rehabilitaciju Dragoslava Stojanovića podneli su redakcija i glavni i odgovorni urednik lista Radivoje Bojičić

Okružni sud u Beogradu doneo je 17. decembra prošle godine rešenje o rehabilitaciji karikaturiste i jednog od osnivača lista „Ošišani jež” Dragoslava Stojanovića, koji je streljan 1945. godine.

Nije mu presudio Vojni sud, ni Narodni sud, pa se može zaključiti da je bio žrtva talasa čistki.

Ni u sudskom postupku za rehabilitaciju nije utvrđeno kada je Stojanović stradao, jer takav podatak nije mogla da saopšti ni Bezbednosnoinformativna agencija, u čijoj arhivi, kao ni u Arhivu Srbije, nema dosijea o ovom umetniku. Otuda je u rešenju Okružnog suda o rehabilitaciji navedeno da je „Dragoslav Stojanović likvidiran, nestao”, pri čemu je izneta pretpostavka da se to dogodilo posle njegovog isključenja iz Udruženja likovnih umetnika Srbije „početkom 1945. godine”.

Zahtev za sudsku rehabilitaciju Dragoslava Stojanovića podneli su redakcija „Ošišanog ježa” i glavni i odgovorni urednik lista Radivoje Bojičić, zahvaljujući kome smo i u mogućnosti da se pozovemo na navode iz rešenja Okružnog suda.

Iza njihovog zahteva, osim potrebe da sa imena stradalog Stojanovića bude skinuta ljaga, stoji i dodatna moralna obaveza, jer je ovaj ugledni predratni umetnik, karikaturista, grafičar, slikar i dizajner, bio jedan od osnivača „Ošišanog ježa” 1935. i autor poznatog zaglavlja ovog lista, na kome je prikazan jež dok se posmatra u ogledalu.

Vrata tužne povesnice o životnom kraju Dragoslava Stojanovića otvorila je 1991. godine Zagorka Janc, objavljujući o njemu rad u „Godišnjaku grada Beograda” (knjiga XXXVIII). Do tada ga je u svojim tekstovima pominjao jedino Pavle Vasić.

Pre 1940. godine stvari su stajale sasvim drugačije.

Tako je posle prve izložbe karikatura održane u maju 1924. godine u sali Druge muške gimnazije, na čijem se mestu danas nalazi zgrada „Politike”, novinar Radoje Marković pisao da se Stojanović „afirmisao kao naš najjači karikaturista i da odskače od ostalih u sali varijetetom svojih radova, psihološkom situacijom izabranih motiva i tehničkom sigurnošću poteza, na čemu bi mu mogli pozavideti mnogi od stranih majstora”.

Vrednost ove pohvale postaje jasnija kada se kaže da je na pomenutoj izložbi izlagao uz kolege Pjera Križanića, Stanislava Žedrinskog, Stevu Milosavljevića, Betu Vukanović, Bogosava Vojnovića Pelikana i druga ugledna imena sveta umetnosti i karikature.

Dragoslav Stojanović je rođen u Aranđelovcu 4. februara 1890. godine, a prve crteže je počeo da objavljuje 1910, kao student Umetničke škole u Beogradu, na kojoj će kasnije, od 1923. do 1940. godine, predavati dekorativno slikarstvo. Specijalizirao je u Nemačkoj 1912, posle čega je otišao u Pariz gde je dočekao i kraj Prvog svetskog rata. U Parizu je ušao u red najboljih dekorativnih slikara i karikaturista, objavljivao je u tamošnjim najuglednijim ilustrovanim časopisima, a radio je i za kinematografske kuće.

Pošto se vratio u zemlju, Stojanović je postao karikaturista u dnevnom listu „Vreme”, ali je sarađivao i u drugim novinama, angažujući se kao dizajner i u izdavačkim poslovima. Pogotovo je bila dragocena njegova saradnja sa Gecom Konom za čiju je izdavačku kuću izradio i poznati znak.

Posle okupacije Stojanović je oteran u logor u Nirnberg iz koga se sa grupom zarobljenika vratio 1942, posle čega je nastavio da radi u listu „Novo vreme”, glasilu vlade Milana Nedića.

Njegove karikature i crteži iz onog vremena nisu bili politički obojeni, što je utoliko interesantnije jer je Stojanović već od ranih dvadesetih godina izražavao jasan antiboljševički stav.

Veliki zločin ustaša nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i pomoć izbeglicama koju je organizovala Nedićeva vlada učinili su da Jovanović dizajnira znameniti plakat „Majko Srbijo, pomozi!”, za koji podnosioci zahteva za njegovu rehabilitaciju, a i sam sud u svom rešenju, pretpostavljaju da je 1945. bio jedan od ključnih razloga tragičnog kraja ovog umetnika.

Istina, među njegovim kolegama uvek je pominjana i navodna karikatura Staljina koju je sačinio Stojanović, zbog čega ga je neki nikada imenovani kolega (vajar) prijavio „tamo gde treba”.

Bilo kako bilo, Dragoslav Stojanović je na sednici ULUS-a 17. februara 1945. isključen iz udruženja, jer je „odmah po dolasku iz zarobljeništva aktivno sarađivao na polju propagande sa nemačkim fašističkim okupatorom i domaćim izdajnicima. Radio je plakate političkog karaktera.”

Treba se nadati da će prilježni istraživači u rekonstrukciji životnog kraja ovog umetnika, nesumnjive, nevine žrtve „crvenog terora”, odgovoriti i na pitanje da li je Dragoslav Stojanović, kada je formalno izbacivan iz ULUS-a uopšte bio živ.

Slobodan Kljakić
objavljeno: 08/02/2008

Poslednji komentari

krotka  | 08/02/2008 17:54

srbijo,maćeho!

Pavle I. Premovic | 09/02/2008 14:24

Srpski istoricari pisu svoje "istorije", knjizevnici pisu svoje "romane", filmadjije snimaju svoje "filmove", profesori, nastavnici, ucitelji predaju u skolama svoja "predavanja"...ali se retko ko dotice velike srpske tragedije zapocetom dolaskom partizanskih terorista 1945 g uz pomoc Crvene armije. Njihovi potomci jos uvek zlotvorno vrsljaju jadnom Srbijom! Moje pitanje je: zasto SANU tako uporno cuti o tome?

cika pera | 09/02/2008 23:44

@ Pavle I. Premovic´, gospodine dozvolie malu ispravku; njihov dolazak u Srbiju je bio 1944 godine.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije