Док „ружичасти” садржаји и „гранд култура” вребају на готово сваком кораку, од телевизиjског екрана, преко радио-апарата у колима до сличица „великих певачких звезда” које су купују на киосцима и лепе у албуме, само 10 одсто ученика и студената одлази у позориште и музеје. У школама су уметнички садржаји занемарени, настава се не реализује на модеран начин, а чест је случај да наставници не желе да организују културне активности ван школе уколико не добију одговарајући проценат од продаје карата.

Ово је само део приче која се могла чути на недавно одржаној тематској расправи Националног просветног савета у проширеном саставу на тему уметничког образовања у Србији. На наше питање зашто је занемарена реформа овог сегмента образовања, професор др Иван Ивић, који у својству експерта помаже израду праваца развоја и унапређивања квалитета предшколског, основног, општег средњег и уметничког образовања одговара:

– Политичарима и онима који доносе одлуке лакше је објаснити значај на пример математике, јер има везе с привредним развојем државе. У уметности је реч о развоју и обогаћивању личности и за то овај модерни свет који стреми ка економији и профиту нема много разумевања. И у европским документима та идеја је више декларативна, мање оперативна. Код нас је мрежа школа које дају уметничко образовање јако, јако неразвијена, а у општем образовању, гимназијама и стручним школама ти предмети су маргинализовани, никада нису на пријемни испитима... важна је математика, природне науке, друштвене, историја, а уметност је увек споредна и зато је тешко да сада када правимо стратегију развоја образовања убедљиво покажемо колики је значај ове области.

По његовом мишљењу, општи културни ниво је у паду и то је један део објашњења зашто је уметничко образовање маргинализовано. Како објашњава, у дискусији на седници НПС-а, на којој је учествовао велики број стручњака, дошао је до изражаја став да реформа не треба да се сведе на смањење или повећање броја часова, односно на учење предмета, већ да уметност мора да буде саставни део свеобухватног богатог културног живота школе, који ће да се одвија пре свега ван учионице.

– Ученици морају да имају живи контакт са уметношћу. У многим земљама музеји и изложбе су права места у којима се учи уметност, а не учионица и ту ћемо највећи проблем имати са наставницима, који и на то мало часова што имају радије седе у месту. Структура рада у школама не сме да буде, како је једна колегиница лепо рекла, испошћена и да се сведе само на часове и испоручивање градива – каже професор Ивић.

Др Весна Ђукић, редовни професор Факултета драмских уметности, члан Националног просветног савета и Комисије за израду праваца развоја и унапређивања квалитета предшколског, основног, општег средњег и уметничког образовања, сматра да Закон о основама система образовања и васпитања има велика очекивања од уметности и културе, али да постојећи систем уметничког образовања не може да оствари циљеве образовања и васпитања које закон предвиђа.

– Један од бројних доказа за ову тврдњу је и у резултатима истраживања Предрага Цветичанина „Културне потребе, навике и укуси грађана Србије и Македоније” који кажу да само око 10 одстоиспитаних ученика и студената у Србији одлази у позориште и посећује галерије и музеје. На основу тога се може закључити да иако је школа, теоријски и практично, важан фактор у формирању културних потреба, навика и укуса, она практично остварује образовне и васпитне циљеве само код јако малог броја ученика – каже др Ђукић.

По њеном мишљењу, различите уметности нису подједнако заступљене у школама, нити су подједнако развијени различити приступи учења. Примера ради, указује, драмска уметност и луткарство су најразвијенији у предшколском програму, уметничко образовање у основној школи и гимназији обухвата ликовне и музичке, ли не и драмске уметности, а друга уметничка подручја, попут плеса, приповедања, филма, фотографије... такође су делимично или потпуно занемарена и препуштена индивидуалној иницијативи наставника и ученика.

–Учењекроз уметност је ретко заступљено и најчешће зависи само од личне иницијативе и компетенција наставника, а управо овакав приступ уметности доприноси развоју индивидуалних способности и креативности ученика, формирању културних навика и укуса, омогућава активно учење, доприноси превенцији насиља и има бројне позитивне ефекте на процес образовања и васпитања, а између осталог и на боље резултате у решавању ПИСА тестова. Показало се да скандинавске земље, на пример, имају највећи број часова уметности и истовремено најбоље резултате у решавању ових тестова на којима ученици из Србије остварују слабе резултате – указује саговорница.

Оно што професорка Ђукић предлаже је „репрограмирање” система уметничког образовања тако да буду заступљене све уметности и различити приступи уметности. То је, по њеном мишљењу, могуће остварити увођењем предмета уметност који обухвата сва три облика уметничког стваралаштва и друга занемарена уметничка подручја; едукацијом наставника за учење других предмета кроз уметност (језик и књижевност, математика, физика, историја, домаћинство...) илиу наставни план и програм укључити предмет драмске уметности као обавезни или изборни.