Немају сви ђаци једнаке услове за школовање Фото Бета

Готово 42 одсто становништва Србије живи на селу, а њихов степен образовања је забрињавајуће низак. Школе на селу су лошије опремљене него оне у граду, ученици постижу ниже резултате од вршњака у великим школама, а предшколским васпитањем је обухваћено само 15 одсто сеоске деце.

Подаци Одбора за образовање Српске академије наука и уметности говоре да чак 36,3 одсто становника нема завршену основну школу, док 28,7 процената има само основну школу. Код женског становништва тај проценат је још виши. То значи да 65 одсто становника села нема никакво професионално образовање. Типичан је пример друге највеће општине у Србији – Сјенице, у којој 44 одсто сеоског становништва нема основну школу.

С друге стране, у Србији не постоје просветни документи који се баве овим проблемима, у Министарству просвете нико није задужен да се бави образовањем сеоског становништва, нити је Народна скупштина икада расправљала на ову тему. Истовремено, управо ће рурални развој и сеоска деца бити део упитника који свака земља мора да попуни приликом апликације за чланство у ЕУ.

Проблем постоји и у подацима, јер по Министарству просвете основну школу на селу завршава 99 одсто деце, по републичком Заводу за статистику 92 одсто, а по подацима неких НВО само 72 одсто…

– Поред постојећих проблема, две крупне мере просветних власти – рационализација школске мреже и прелазак на финансирање по глави ученика, уколико не буду изведене на промишљен начин, додатно ће угрозити сеоске школе – објашњава професор др Иван Ивић.

Према подацима, више од 66 одсто школа у Србији су мале сеоске четворогодишње школе, у којима се школује 9,4 одсто деце. Чланови овог одбора, уједно и чланови Образовног форума, већ 15 година обилазе школе и на лицу места су се уверили да су добри примери – изузеци.

– Упадљиве су разлике између постигнућа ђака на селу и у граду, што је разумљиво, јер су те школе лошије опремљене, кадрови често одлазе тамо на казну, просто су препуштени сами себи, нема чак ни контроле да ли се држе часови или не. Примера ради, у општини Мионица једној школи припада и ромско насеље које је удаљено седам километара. Последњи аутобус иде после другог часа и сва деца из тог насеља током целог школовање одлазе из школе после другог часа јер не могу да пешаче, а нарочито када је снег – наводи др Ивић.

Посебан проблем су комбинована одељења, којих у Србији има више од 3.000 и у којима наставник у истом дану треба да реализује наставу за четири разреда или да се писмено припреми за 16 предмета сваки дан.

У селима готово и да нема вртића, наставља професор, па школе морају да преузму и ову функцију.

– Није потребна страна донација да би се средило једно купатило или купило десетак књига. Понекад је довољна и добра воља. Јер ако дете иде у школу у којој не може да опере руке или у којој је клозет у горем стању него у његовој кући, та школа никада неће бити ауторитет, нити узор за дете. Наравно да има и позитивних примера, попут Сокобање која веома води рачуна о своја 22 истурена одељења. Али то су све изузеци, који не треба да почивају на ентузијазму појединаца, већ да се системски реши – сматра др Ана Пешикан.

По њеном мишљењу, образовање сеоског становништва мора постати тема од националног интереса, јер као да се заборавља да на селу ипак живи три милиона становника.

Стручњаци предлажу да се, пре свега, усвоји документ о специфичним проблемима образовања сеоског становништва, нека врста „беле књиге” о сеоском образовању, у којој би се дефинисале конкретне мере које би требало предузети. То значи подизање квалитета образовања у сеоским школама, да школе преузму на себе и функције вртића и образовања одраслих и центра културног живота, стварање регионалне асоцијације сеоских школа и њихово повезивање са пољопривредним школама и факултетима.

Сандра Гуцијан