Ako se de­ca ne dr­že pra­vi­la kuć­nog vas­pi­ta­nja, pa se, re­ci­mo, ple­ze sta­ri­ji­ma, ne­de­lju da­na ne­će sme­ti da gle­da­ju Sun­đer Bo­ba. Ako se dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci po­na­ša­ju kao ne­va­lja­la de­ca, mo­ra da se po­kre­ne ceo prav­ni me­ha­ni­zam i po­zo­ve u po­moć bri­sel­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja, ka­ko bi ne­sta­šni iz­vr­ši­o­ci jav­nih po­slo­va oti­šli u ćo­šak ili skok­nu­li do Bi­roa ra­da.

Haj­de da za­mi­sli­mo ka­ko bi pro­šla pro­da­va­či­ca za pul­tom „Mek­do­nald­sa” ka­da bi sa­mo po­mi­sli­la da bez osme­ha do­če­kamu­šte­ri­ju. Haj­de da za­mi­sli­mo i sud­bi­nu slu­žbe­ni­ka ili slu­žbe­ni­ce sa one stra­ne ne­kog ima­gi­nar­nog šal­te­ra ko­ja vas naj­pre od­me­ri kao naj­go­reg gu­bit­ni­ka, op­te­re­će­nogki­lo­gra­mi­ma do­ku­me­na­ta ko­ja is­pa­da­ju iz fa­sci­kli, i ka­že vam naj­ve­ću bi­ro­krat­sku kle­tvu:„Do­đi­te nam opet”, od­me­ra­va­ju­ći vas opet pre­zri­vim po­gle­dom, ko­ji sa­da u va­ma pre­po­zna­je ne­sreć­ni­ka sa ko­e­fi­ci­jen­tom in­te­li­gen­ci­jeko­ji se vr­ti ne­gde oko 70. Ako že­li­te da is­te­ra­te prav­du od dr­ža­ve, jer ta slu­žbe­ni­ca ko­ja vas je ot­ka­či­la i pro­kle­la je­ste baš to, dr­ža­va, pred va­ma su dva pu­ta. Onaj te­ži je da joj po­že­li­te ne­što lo­še, što pod­ra­zu­me­va no­vu, kom­pli­ko­va­nu gnja­va­žu kroz iste la­vi­rin­te kom­pli­ko­va­ne prav­ne pro­ce­du­re, a onaj lak­ši je da po­beg­ne­te iz tih bi­ro­krat­skih ja­zbi­na, na­di­še­te se sve­žeg va­zdu­ha i su­tra do­đe­te opet, sa unu­tra­šnjom di­le­mom da ta že­na mo­žda i ni­je po­gre­ši­la ka­da vam je pro­ce­ni­la IQ.    

Ona pra­vi­la le­pog i od­go­vor­nog po­na­ša­nja u po­ro­di­ci ili kor­po­ra­ci­ja­ma ko­ja se pod­ra­zu­me­va­ju, za glo­ma­znu srp­sku ad­mi­ni­stra­ci­ju pred­sta­vlja­jute­žak i du­go­tra­jan pro­ces pri­la­go­đa­va­nja do­brim obi­ča­ji­ma i za­ko­ni­ma EU, ko­ji pod­ra­zu­me­va okru­gle sto­lo­ve, jav­ne ras­pra­ve, usa­gla­ša­va­nje sta­vo­va, gla­sa­nje u par­la­men­tu i,ko­nač­no, nje­go­vu im­ple­men­ta­ci­ju. 

Upra­vo je na ne­dav­no odr­ža­nom okru­glom sto­lu pred­sta­vljenpred­log Ko­dek­sa do­bre upra­ve, ko­ji je sa­či­nio za­štit­nik gra­đa­na Sr­bi­je Sa­ša Jan­ko­vić. Onmo­žda naj­bo­lje zna da gra­đa­ni ima­ju iz­ra­zi­to ne­ga­tiv­nu per­cep­ci­ju o kva­li­te­tu ra­da dr­žav­ne upra­ve, ko­ja zah­te­va te­melj­ne pro­me­ne. Taj za­klju­čak pro­is­ti­če iz re­zul­ta­ta vi­še od 2000 po­stu­pa­ka kon­tro­le za­ko­ni­to­sti i pra­vil­no­sti ra­da or­ga­na jav­ne vla­sti ko­je je za­štit­nik gra­đa­na vo­dio od osni­va­nja ove in­sti­tu­ci­je, pre ne­što ma­nje od tri go­di­ne. U go­di­šnjem iz­ve­šta­ju re­pu­blič­kog om­bud­sma­na Na­rod­noj skup­šti­ni za 2009. go­di­nu, kon­sta­tu­je se da su or­ga­ni jav­ne vla­sti i jav­ni slu­žbe­ni­ci u Sr­bi­ji u svom ra­du pre­vas­hod­no okre­nu­ti pre­ma se­bi, a ne gra­đa­ni­ma i nji­ho­vim pra­vi­ma i na za­ko­nu za­sno­va­nim in­te­re­si­ma.

–Ni­je ret­ka po­ja­va da po­je­di­ni za­po­sle­ni u or­ga­ni­ma jav­ne vla­sti otvo­re­no i sve­sno kr­še ili ig­no­ri­šu osnov­ne ele­men­te prav­nog po­ret­ka – ka­že Jan­ko­vić i upo­zo­ra­va  da je mno­go ve­ći pro­blem što se oni naj­če­šće ne od­stra­nju­ju iz jav­ne slu­žbe.

Taj svo­je­vr­stan „imu­ni­tet” i „pra­vo na loš rad” oni po pra­vi­lu sti­ču ta­ko što u od­re­đe­nim pri­li­ka­ma ne ra­de ono što im za­kon i pra­vi­la stru­ke na­la­žu, već ono što je nji­ho­vom še­fu, po­sta­vlje­nom ili po­sta­vlje­noj po kri­te­ri­ju­mu po­li­tič­ke ili dru­ge po­dob­no­sti, iz raz­li­či­tih raz­lo­ga u tom tre­nut­ku po­treb­no.

Da ne bu­de­mo pre­vi­še ma­li­ci­o­zni, be­o­grad­ske op­šti­ne su se pri­lič­no ure­di­le i oni pr­vi stre­sni i po­ni­ža­va­ju­ći su­sre­tisa dr­ža­vom, ka­da čo­vek mo­ra da se sa­gne, a za­tim pro­tu­ri, pa is­kri­vi gla­vu kroz otvo­re­no sta­klo,a on­da s uro­đe­nom gri­žom sa­ve­sti mo­li za uslu­gu, uglav­nom je deo pro­šlo­sti. Ipak, onaj unu­tra­šnji ne­mir su­o­ča­va­nja sa ad­mi­ni­stra­ci­jom ni­je ne­sta­je kad se po­la­zi u avan­tu­ru va­đe­nja no­vih pa­so­ša, ko­ja is­pred po­li­cij­ske sta­ni­ce Sta­ri grad za­po­či­nje već oko če­ti­ri iz­ju­tra.

Jan­ko­vić za­to ob­ja­šnja­va da je cilj do­no­še­nja Ko­dek­sa us­po­sta­vlja­nje ta­kvog si­ste­ma ko­ji će omo­gu­ći­ti da gra­đa­ni bu­du br­zo i kva­li­tet­no uslu­že­ni. „Ni­je slu­žbe­nik is­pred vas kriv što če­ka­te šest sa­ti, po­treb­no je da ce­la dr­ža­va, ka­da se ra­di o krup­nim si­stem­skim me­ra­ma, taj po­sao pri­pre­mi i omo­gu­ći da na lak i pro­fe­si­o­na­lan na­čin do­bi­je uslu­gu”.  

Sam sa­dr­žaj Ko­dek­sa, ina­če, ne sa­dr­ži kon­kret­na pra­vi­la, po­put, „re­ci­te ma­kar do­bar dan i do vi­đe­nja”, ili „tre­ti­raj­te stran­ke kao ljud­ska bi­ća, ipak ži­vi­te od nji­ho­vih po­re­za”, već je pre reč o la­ko či­tlji­vomi ra­zu­mlji­vomdo­ku­men­tu – već po­sto­je­ćemprav­nomokvi­ruči­je su oko­sni­ce od­red­be Usta­va o za­šti­ti do­sto­jan­stva gra­đa­na i po­što­va­nju ljud­skih pra­va i slo­bo­da, kao i ma­te­ri­jal­ni i pro­ce­sni prin­ci­pi na­šeg uprav­nog pra­va.

Za ne­po­sre­dan uzor do­ku­men­ta uzet je Evrop­ski ko­deks do­brog ad­mi­ni­stra­tiv­nog po­na­ša­nja ko­ji je, na osno­vu po­seb­nog iz­ve­šta­ja Evrop­skog om­bud­sma­na i na nje­go­vu ini­ci­ja­ti­vu, Evrop­ski par­la­ment usvo­jio Re­zo­lu­ci­jom od 6. sep­tem­bra 2001. go­di­ne.

Da­kle, de­ve­to­go­di­šnje ka­šnje­nje usva­ja­nja ovog ko­dek­sa još je je­dan do­kaz tro­mo­stira­da dr­žav­ne upra­ve. A da će još ka­sni­ti, ka­sni­će. Sa­ša Jan­ko­vić oče­ku­je da će ga po­sla­ni­ci re­pu­blič­kog par­la­men­ta usvo­ji­tido kra­ja go­di­ne.

Ne­ko­li­ko slu­žbe­ni­ca u op­šti­na­ma Sta­ri grad i Pa­li­lu­la gle­da­lo me je pri­lič­no čud­no dok sam se ras­pi­ti­vao da li zna­ju za na­ja­vu uvo­za šal­ter­skog bon­to­na iz Bri­se­la, a u tom po­gle­du sam pre­po­znao za­bri­nu­tost za mo­je du­šev­no zdra­vlje.

U pro­sto­ri­ja­ma po­re­ske fi­li­ja­le na Pa­li­lu­li ni­je bi­lo vre­me­na za ta­kvu vr­stu pre­i­spi­ti­va­nja. Iz­gle­da­lo je ha­o­tič­no kao u Saj­go­nu, uoči po­vla­če­nja Ame­ri­ka­na­ca pred „vi­jet­kon­gov­ci­ma”. Slu­žbe­ni­ci su isto­vre­me­no pa­ko­va­li ar­hi­ve u kar­ton­ske ku­ti­je i uslu­ži­va­li gra­đa­ne. Na­o­ru­ža­ni izo­lir-tra­kom i ma­ka­za­ma, evi­den­ti­ča­ri po­re­za su na mo­je pi­ta­nje, ka­da se i gde to se­li­te, jed­no­gla­sno od­go­va­ra­li: „Ne­ma­mo poj­ma”.

Na ve­li­kim kar­ton­skim ku­ti­ja­ma, na­sla­ga­nim na ste­pe­ni­štu, ve­li­kim slo­vi­ma su na­pi­sa­li uput­stvo za po­na­ša­nje gra­đa­na u van­red­nom sta­nju se­lid­be: „Ne di­raj, bre!”  

Alek­san­dar Apo­sto­lov­ski

------------------------------------------------

Iz­vi­nje­nje i pla­ća­nje gre­ške

– Uko­li­ko dr­žav­ni slu­žbe­nik uči­ni gre­šku, gra­đa­nin bi tre­ba­lo da do­bi­je iz­vi­nje­nje, ili da o tro­šku dr­ža­ve ta gre­ška bu­de is­pra­vlje­na. Ako je dr­žav­ni slu­žbe­nik skri­vio gre­šku, on­da bi on tre­ba­lo da sno­si tro­šak, a ne po­re­ski ove­zni­ci. Ja sam upra­vo utvr­dio da je jed­no mi­ni­star­stvo na­pra­vi­lio pro­pust, jer šest me­se­ci po­sle od­lu­ke su­da ni­je do­ne­lo no­vo re­še­njeu ko­rist gra­đa­ni­na.Za tih šest me­se­ci taj čo­vek ne ostva­ru­je svo­je pra­vo, pa samtra­žio od mi­ni­star­tva ne sa­mo da do­ne­se re­še­nje, veći da se iz­vi­ni zbog za­sto­ja,dagra­đa­ni­nu pla­ti šte­tu uko­li­ko je pre­tr­peo, kao i da utvr­di od­go­vor­nost slu­žbe­ni­ka – ka­že Sa­ša Jan­ko­vić