Ша­мар због двој­ке

Од­нос из­ме­ђу на­став­ни­ка и ро­ди­те­ља ђа­ка је све го­ри, по­ка­зу­ју не­зва­нич­ни по­да­ци из основ­них и сред­њих шко­ла Ср­би­је, а то­ме све­до­че и го­то­во сва­ко­днев­ни на­сло­ви о про­свет­ним рад­ни­ци­ма ко­ји са ка­те­дри за­вр­ша­ва­ју у бол­ни­ца­ма.

Ја­сми­на Стан­ко­вић, пот­пред­сед­ни­ца Фо­ру­ма бе­о­град­ских основ­них шко­ла, ка­же да су по­да­ци из по­след­њег ис­тра­жи­ва­ња, ко­ји го­во­ре да су 40 од­сто на­став­ни­ка жр­тве на­си­ља сво­јих уче­ни­ка, а исто то­ли­ко њих да су пре­тр­пе­ли на­си­ље од ро­ди­те­ља – са­да си­гур­но још го­ри.

– Чи­ње­ни­ца је­сте да се од­нос на­став­ник–ро­ди­тељ по­гор­шао, а раз­лог за на­си­ље, би­ло вер­бал­но или фи­зич­ко углав­ном су оце­не. Ро­ди­те­љи­ма је ја­ко те­шко об­ја­сни­ти да је ва­жни­је зна­ње од оце­не. Њих на­про­тив, не ин­те­ре­су­је ка­кво зна­ње сти­чу њи­хо­ва де­ца, ва­жна је са­мо оце­на у књи­жи­ци – об­ја­шња­ва Стан­ко­вић.

Иако по­да­ци го­во­ре да је на­си­ље у шко­ли по­ста­ло сва­ко­днев­на по­ја­ва, на­ша са­го­вор­ни­ца ка­же да су та­кви слу­ча­је­ви ипак по­је­ди­нач­ни. На пи­та­ње да ли се ро­ди­те­љи ода­зи­ва­ју на ро­ди­тељ­ске са­стан­ке, она од­го­ва­ра по­тврд­но, али…

– До­ла­зе ро­ди­те­љи до­бре де­це, а та­мо где има­мо про­блем, ро­ди­те­љи се не ода­зи­ва­ју. Ми их упор­но по­зи­ва­мо, лич­но, пре­ко пе­да­го­га и пси­хо­ло­га, али не­ма­мо ни­ка­кве дру­ге мо­гућ­но­сти на рас­по­ла­га­њу, па не мо­же­те их на си­лу до­ве­сти у шко­лу – до­да­је Ја­сми­на Стан­ко­вић.

Ми­ло­рад Ан­тић, пред­сед­ник Фо­ру­ма сред­њих струч­них шко­ла ка­же да је овај про­блем из­ра­жен та­мо где де­те ни­је упи­са­ло же­ље­но за­ни­ма­ње.

– Ви има­те де­те ко­је је же­ле­ло да упи­ше ме­ди­цин­ску, а би­ло је при­ну­ђе­но да упи­ше тек­стил­ну ко­ја је би­ла 15. на ли­сти же­ља и ту он­да на­ста­је огро­ман от­пор пре­ма шко­ли и на­став­ни­ци­ма и то се ви­ди и по оце­на­ма. Ро­ди­те­ље с дру­ге стра­не ни­шта дру­го и не за­ни­ма осим оце­на и обич­но до екс­це­сних си­ту­а­ци­ја до­ла­зи на кра­ју школ­ске го­ди­не, ка­да има­те и псов­ке и ви­ке и прет­ње и гу­ра­ња на ход­ни­ку – при­ча Ан­тић.

Он признаје да у својој дугогодишњој каријери није имао ни један физички обрачун, али да зна многе своје млађе колеге, нарочито колегинице које не могу да издрже притисак и напуштају школу.

– Наставници немају заштиту, свако може да их пљуне или гађа. Ви можете да ми лупите шамар и за то платите казну, мислим 30.000 динара по Закону о основном образовању. Ми можемо да пријавимо родитеља директору и полицији, али то је онда опет веће малтретирање наставника и без правог решења. А решење би било када би наставник имао статус службеног лица, када би родитељи потписивали уговор са школом и када би као у Медицинској школи Београд била транспарентна правила – од облачења до понашања – сматра Милорад Антић.

Сами просветни радници ретко говоре под пуним именом и презименом о насиљу које трпе у школи. Разлози за то су многобројни: од страха да би тиме била нарушена репутација школе и могућих проблема са директором, до неке врсте стида и немоћи што се мире са таквом ситуацијом.

– Родитељи најчешће сматрају да нисмо објективно оценили знање његовог детета. Уз много вике и жучи, углавном успевам на крају да решим проблем, али сам имала ситуацију и када је један родитељ преврнуо сто за којем смо седели. Ја сам била паралисана у том тренутку, остала сам да седим док су папири летели на све стране и молила се да отац изађе из учионице, што је и урадио, на срећу – прича професорка математике у једној београдској средњој школи.

На питање како решити проблем насиља над просветним радницима, она одговара слично као и већина њених колега – потребно је да боље буду заштићени законом (45 одсто). Петина анкетираних се залаже за добијање статуса службеног лица. Да би се ситуација побољшала променом вредновања просвете од власти, медија и друштва у целини сматра 17 одсто наставника, а сличан проценат се залаже за развијање толеранције увођењем превентивних програма и радионица, разговором с ученицима и бољом сарадњом с родитељима. Просветни радници сматрају и да би сарадња са психолошко-педагошком службом требало да буде боља.

– Нажалост, ученици и родитељи насилници имају подршку директора и просветних власти, који у великом броју случајева одобравају да се поништи оцена. Потом се формира комисија која често да много вишу оцену него што је била првобитна и тако понизи и поништи читав труд наставника. И онда се питамо како је наставничка професија деградирана, како губи углед, поштовање и ауторитет и какве поруке онда друштво преноси будућим грађанима ове државе – каже на крају Милорад Антић.