Сејач тихе доброте

Ука, бука, па тишина – то ти је живот, говорио је Милутин Копривица, цитирајући афоризам сјајног Зорана Ранкића. И није фрка то што понекад мислимо да смо бесмртни. Него то што, негде дубоко у души, знамо да нисмо, тихо је медитирао.

Звали смо га Мимо. Био је мајстор свог заната, образован (дипломирао књижевност) и поткован, бриљантан лектор „Политикине” школе новинарства, језички чистунац, правоверни професионалац, пре свега честит и частан Херцеговац. И човек који је сејао неку тиху доброту.

Милутин Копривица, после дуге и тешке болести, преминуо је прошле среде у свом стану у Београду, окружен најдражима.

Иза себе је оставио супругу Милицу (лафицу адвокатуре и стручњака за радно право), ћерке лепотице Анђелу и Јелену, сина Стефана (своју слику и прилику), родно Гацко, много рођака и пријатеља, незаборавни Студентски град, као и непрегледну реку сплетова речи, израза и стилова које је брусио с љубављу у лекторском послу.

Годинама је радио у угледној „Политикиној” Коректури (која, нажалост, одавно не постоји), а круну своје каријере имао је у викенд екипи дневног листа „Политика”, где је прошле године дочекао пензију.

Гајио је симпатичне бркове, помало мексичке, онако шмекерске, изнад благонаклоног осмеха. Људе које је волео – о њима је увек раздрагано причао. Које није волео – њих је прећуткивао, није их ни помињао. Свет је делио на људе и нељуде.

Имао је обичај да мало прошета око „Политике”, суботом и недељом увече, између два издања, и да нам донесе гурманске пљескавице, вруће и још љуће, „директно из Лесковца”.

Једном смо са њим у Деску „Политике” медитирали на тему пролазности, са основном тезом да сви имамо своје време, а онда то време истекне. Мимо би данас Кљаки, Љиљи, Марку и мени сигурно поручио да уживамо – док можемо – у сваком залогају пљескавице.

Сећање на њега је трајни споменик пријатељству. У ресторану „Вивио” на Новом Београду, не тако давно, смејали смо се до суза – са његовом Милицом, мојом Сањом и нашим омиљеним конобаром Иваном – док сам ја причао вицеве а он анегдоте из Студентског града, „када смо били млади и лепи, а сада смо само лепи”. Ту сам га видео последњи пут.

Милутин Копривица је прекјуче сахрањен у Београду, по врелом, спарном и ветровитом дану. А изнад његовог гроба као да је, са кошавом, провејавала нека тиха доброта. Ако су му последњи дани били болни и тешки због опаке болести, нека му је лака црна земља на Лешћу.

Збогом Мимо, непоновљиви пријатељу. Почивај у миру.