Израз револта, неповерења у сопствену државу, притисак на политичке факторе у земљи и ван ње, вапај немоћних, позив у помоћ због албанске репресије, непромишљеност и јефтина пропаганда, само су неке од оцена којима се у овдашњој јавности квалификује захтев Срба са Косова и Метохије да добију руско држављанство. Број потписника петиције премашио је 22.000 људи, што изазива пажњу и у Русији, где се протекле среде чула и реч председника Дмитрија Медведева. Како то тврди Дмитриј Рогозин, стални представник Русије у НАТО-у, Медведев је наложио руском Министарству спољних послова да „проучи одређене могућности одговора“, пошто је реч о „ситуацији без преседана“. Реакција Русије ће бити „експериментална“, рекао је Рогозин.

У оваквим околностима има разлога за подсећање на даљу прошлост, пошто су Срби још у време Петра Великог основали у јужној Русији своје прво војничко насеље, да би за владавине царице Јелисавете, велика групација Срба,  1571. отишла из Баната, Срема и Бачке, на територију данашње Украјине, где је на обалама Дњепра, оформила две насеобине, Нову Србију и Славеносрбију. Ова војничка насеља основана су у условима сложене политичке и дипломатске игре хабсбуршког и руског двора, када је Марији Терeзији било преко потребно савезништво руске царице Јелисавете, због супротстављања Отоманском царству и Пруској Фридриха Другог. Зато је бечки двор и допустио да Срби граничари из Потисја и Поморишја, после укидања војне границе у тим областима 1741. добију руско поданство и тамо оснују своја војничка насеља. О тим миграцијама које су Милошу Црњанском послужиле као основа за роман „Сеобе”, управо је објављена помало заборављена студија академика Мите Костића „Српска насеља у Русији”, коју је он штампао 1923. године у „Српском етнографском зборнику”. Костићево истраживање, заједно са његовим радовима о грофу Колеру и српским привилегијама у Аустроугарској, објавило је недавно, у обимној, изванредно опремљеној књизи, Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба.

Укидање Моришке и Потиске војне крајине у Угарској, било је непосредни повод за исељавање Срба у Русију, али су на то утицали дубљи социјални, политички, верски и национални разлози. С привилегованим граничарским статусом Срба нису се мирили Мађари, а када су поменуте војне крајине укинуте, већина Срба је одбила стављање под угарску жупанијску власт и статус мађарских кметова.  Иако је у то време српска милиција чинила више од половине аустријске војске, Срби су се убрзо нашли у очајном стању. „У горем смо положају од робова”, писали су у једној од својих жалби. Незадовољство је расло и учвршћивало идеју о сеоби, поготово међу 2.200 српских породица, пресељених из Поморишја и Потисја у Банат. Пуковник граничарске српске милиције Јован Хорват је баш међу њима покренуо сеобу у Русију. Имао је у томе велику подршку руског посланика у Бечу грофа Михаила Петровича Бестужева, с којим је тајно ступио у везу, што му је помогло да га Марија Терезија 5. јула 1751. отпусти из њене војске и пређе у Русију. Само два дана касније руска царица Јелисавета заповедила је Бестужеву да јави Хорвату „да ће не само он с другим официрима, него колико год њих би од српског народа у нашу империју прећи хтело, као једноверни с нама у служби, у поданство наше примљени бити”. Сеоби 2.200 српских породица из Баната био је отворен пут, што је било праћено многим тајним акцијама, довијањима дипломатским и сваке друге врсте. Прва група Срба, 218 душа предвођених Хорватом, стигла је у Кијев 10. октобра 1751. а 11. јануара 1752. руски Војни колегијум дозволио им је оснивање насеља Нова Србија. Потпуковник Милош Шевић се са око 800 људи, у септембру 1752. такође упутио у Русију, а крајем маја наредне године основао је Славеносрбију у којој је убрзо подигнуто петнаестак села. Процењује се да је у насељима Нове Србије живело више од 2.200 српских породица, а у Славеносрбији више од 3.000 душа.  Када је Русија наставила продор ка Црном и Азовском мору, миграциони ток Срба ка Русији већ је био пресечен, а царица Катарина Друга је појачала колонизацију српских енклава Русима. Када су у лето 1764. обе укинуте, Нова Србија је преименована у Новоросијску губернију, а Славеносербија у Екатеринску провинцију новоросијске губерније. Асимилација досељених Срба одвијала се брзо, тако да Сава Текелија већ 1811. није затекао никога од свог рода у Новомиргороду. Према статистици из 1862. српског порекла сећало се тек око хиљаду људи, а у статистици из 1900. Срби се више не помињу. Данас су о њиховој давној сеоби у Русију можда остала да сведоче имена насеља из постојбине, која су понели у Русију: Земун, Вуковар, Глоговац, Вршац, Сента, Панчево, Суботица, Мошорин, Турија, Кањижа...

Слободан Кљакић