Мирис сервираног ручка осећа се још у школском ходнику. Звецкају виљушке. Окомили се основци на ђувеч с месом, фетом и седам врста поврћа. Сласно чисте тањире, не чекајући да се јело охлади. Из трпезарије, као победнице такмичења, излазе две девојчице. Носе на тањирићима по парче воћне торте.

– Све смо појеле. Биле смо најпристојније за столом. Нисмо разговарале у току обеда, нити смо оставиле мрве за собом. И добиле смо прву награду – слаткиш са шлагом – објасниле су одлазећи ка учионици.

У трпезарији гужва не јењава. Једу деца са апетитом за утешну награду: чоколадни бисквит. Свима после ручка следује по воћка.

– Највише волимо ћуфте у парадајз сосу, макароне са сиром, шпагете болоњезе, батаке, пире и купус салату... – набрајали су прваци у хору, док се није издвојио „солиста”: „Ја обожавам помфрит и ћевапе. Је л’ могу да наручим, пошто то још нисмо добијали за ручак?”

Обожавају деца и мусаку, рибу, пасуљ, пуњење паприке, спанаћ... у школској кухињи. Мање им се допадају боранија и броколи, али и то сљуште кад су гладни. За богат јеловник куваних ђаконија у трпезарији осмолетке брину се куварице које свакодневно готове оброке и ужину за ђаке, и никада не сервирају храну која се претходног дана није појела, него је на крају дана бацају. Тако је у Основној школи „Дринка Павловић” у Београду, а по новом Закону о основном образовању тако би требало да буде у свим осмолеткама.

Како ће се то спровести у дело кад већина школа нема кухиње ни трпезарије?

– Ових дана прикупљамо податке о томе, јер желимо да омогућимо свим ђацима макар један куван оброк док бораве у школи. Прецизну евиденцију о кухињском простору у образовним установама имаћемо ускоро – охрабрује Желимир Попов, помоћник министра просвете.

У Србији од 3.298 школских објеката само у 455 постоје кухиње и готово све су дистрибутивног карактера, према подацима Сектора за јавно здравље и санитарну инспекцију Министарства здравља. У првих девет месеци ове године санитарни инспектори 540 пута проверавали су услове рада у школским кухињама и то је био део редовне контроле. Ванредно су углавном имали посла у сеоским школама.

– Запослени у кухињама подлежу обавезном здравственом (санитарном) прегледу на клицоноштво. У обавези су да раде у прописаној радној одећи и обући. Школе морају редовно да спроводе превентивну дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију – подсећају санитарни инспектори који су махом имали примедбе на грађевинско-техничке недостатке у школама. Па и тамо где кухиње постоје зидови, подови, врата, прозори, опрема били су разлог изрицања казни.

Нови пропис предвиђа да школе, у сарадњи с јединицом локалне самоуправе, обезбеде један ручак ученицима. Али, осим недостатка кухиња и трпезарија, поставља се питање ко ће здравији оброк за школску децу бирати, припремати, достављати, сервирати, плаћати?

– У неким школама кухиње раде, односно у њима се припремају оброци. Негде нема кухиња ни трпезарија. Појединим школама се допрема припремљена јела. А наша је идеја да добро искористимо капацитете кухиња у предшколским установама, ђачким и студентским домовима. Оне би могле да припремају оброке и за основце у школама. Тако би припрема хране, дистрибуција по школама и исхрана ученика остали у образовном систему – каже Желимир Попов.

Када је о плаћању оброка реч он каже да просветне власти новим прописом немају намеру да оптерете општинске буџете.

– Данас углавном родитељи деци дају новац за ужину. Локалне самоуправе могу да се договоре са школама да уколико имају средстава дотирају за ђачку исхрану, а да део оброка плаћају маме и тате ученика – разјаснио је Попов.