Сремски Карловци – Захваљујући великој стваралачкој љубави коју му је Бог усадио у срцу, Светозар Пајић Дијак, уметник нашег доба, на свој начин продужава живот српске графике 18. века. По угледу на веште цртаче и резаче у бакру, калиграфе и илуминаторе, Светозар је тушем исцртао 17 пергаментских листова са ведутама фрушкогорских манастира и Патријаршијски двор у Сремским Карловцима. Сједињени, они чине јединствену мапу данас свих живих манастира на српском духовном Олимпу.

Изложба „У походе Светој гори фрушкогорској” овог уметника, рођеног 1955. године у Новом Саду, по образовању економисте и ИТ менаџера, премијерно је била постављена у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, а током новогодишњих и божићних празника прилику да је виде имају и посетиоци Културног центра у Руми. Фрушкогорске манастире Светозар је нацртао према фотографијама које је снимио Миша Николовски током 2010. године, маниром славих бакрописаца Христофора Жефаровића и Захарија Орфелина.

– Њихови бакрорези сведочанство су како су Срби током 18. века неговали засаде из своје историјске отаџбине Косова, престонице српског уметничког царства, с којег су стигле многе духовне драгоцености да се народ не обестемељи, а православна вера не угаси. Залагањем српских архијереја, властеле и угледних ктитора манастири на Фрушкој гори су преузели историјску мисију светосавског православља – каже епископ сремски Василије.

Графике старих мајстора, отиснуте на свили, ланеном платну, или папиру, допринеле су да Срби очувају везе са својим завичајем и мајком црквом у Пећи, али и да се оснаже и учврсте у народном опстанку у туђој царевини. Владика истиче да ту важну улогу наставља и Светозар Пајић, који ће попут древних писара – дијака неким новим генерацијама показати како су фрушкогорски манастири изгледали у времену њихове велике обнове.

– На простору свете Фрушке горе некада је било више од 40 манастира. Када се пре више деценија у држави тражило да се наше светиње, које су биле у рушевинама, претворе у кафане и мотеле, бранили смо их и одбранили. Сада, када дођете чак и на места где се само по назнакама може наслутити да су биле цркве, осетићете колика је била снага наших отаца и дедова, осетићете колико душа сваког појединца жели да се сједини са својим творцем – истиче владика Василије.

На делима Светозара Пајића су манастири Беочин (основан крајем 15. века), Бешеново (1467), Дивша (крај 15. века), Гргетег (1471), Јазак (1736), Крушедол (1509), Кувеждин (око 1566), Мала Ремета (средина 16. века), Ново Хопово (средина 16. века), Петковница (средина 16. века), Привина Глава (крај 12. века), Раковац (крај 15. века), Шишатовац (почетак 16. века), Старо Хопово (крај 15. века), Велика Ремета (средина 16. века), Раваница (средина 16. века) и Патријаршијски двор у Сремским Карловцима (саграђен између 1892. и 1895).

– Похвале које ми упућују добронамерни припадају старим мајсторима: монасима, преписивачима, илуминаторима, краснописцима, сликарима... Ја сам ту само грешни дијак чију руку је водила божја промисао. Држао сам перо и трудио се да не изневерим онога који ми је дао прилику и дар, пре свега стрпљивост. Моја заслуга што су ови пергаменти пред очима савременика готово да није вредна помена – скроман је Светозар Пајић.

Новосадски калиграф, за кога историчар књижевности Весна Башић каже да сигурном руком и негованим укусом слова преодева у бујне, разбокорене вињете, минијатуре и заставице, спасавајући их тако од заборава, до сада је већ три пута рукописао „Законик цара Душана”, два пута у оригиналу, и речнику и писму, а једанпут транскрибовано на српски језик, као и „Откривење Јована Богослова”, пошто је био опчињен текстом у коме се говори о последњим временима.

Светозар Пајић Дијак започео је, такође, и преписивање „Мирослављевог јеванђеља”, књиге коју је пре много векова кнез Мирослав, брат Стефана Немање (Светог Симеона Мироточивог), наручио за себе. Најчувенију књигу у Срба преписује у оригиналу, водећи рачуна о величини и броју страница, украшавајући слова чак и златом, а овај велики богоугодни посао могао би да заврши већ током ове године.

Мирољуб Мијушковић