Министарство рада и социјалне политике покренуло је хитан надзор над стручним радом одељења Центра за социјални рад Савски венац због случаја петнаестогодишње Анђеле за коју се сумња да ју је отац Слободан М. (63) злостављао. Овај центар био је задужен да прати Анђелин боравак у породици, после одласка из Дома за децу и омладину ометене у развоју „Кулина” у који је била смештена са дијагнозом умерене менталне ретардације.

– Констатовано је да праћење малолетне А. М. није било планирано, да није поступано у складу са законским овлашћењима и основним стандардима стручног рада и да су изостале неопходне мере интервенције у процени њених потреба и потреба остале деце у овој породици и предузимању ургентних мера њихове заштите. Од 2005. године потпуно је изостало праћење стања у породици, па је због тога Министарство затражило од Градског центра за социјални рад да хитно покрене поступак утврђивања дисциплинске одговорности код запослених у Центру за социјални рад Савски венац– изјавила је за „Политику” Љиљана Лучић, државни секретар за социјалну политику у Министарству рада и социјалне политике.

Девојку, заштитно лице чувене кампање из 2000. године за побољшање квалитета живота штићеника Дома „Кулина”, отац је извео из ове установе 2001. године, а седам година касније кћерка је побегла од куће. Отац је пријавио њен нестанак и полиција је пронашла петнаестогодишњакињу прошлог четвртка у жбуњу у београдској Борској улици, а после збрињавања Анђела је испричала социјалним радницима да ју је отац сексуално злостављао.

Она је сада смештена у Центар за ургентно збрињавање злостављане деце при Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду и с њом ради тим стручњака. МУП Србије и надлежни органи утврђују чињенице у вези са сумњама о сексуалном злостављању девојчице, објашњава Љиљана Лучић.

– Породица у којој је живела малолетна девојка је била ризична, с њима је морало редовно да се ради и не постоји изговор, попут оног о мањку радника, за такав пропуст. Надлежне службе разматрају и судбину остале Слободанове деце – објашњава Лучићева.

Од када је отац добио старатељство над девојчицом и одвео је у Београд социјални радници су интензивно пратили и стално посећивали ову породицу, али како је годинама стање било исто, по процени социјалних радника нормално, посете су биле ређе, објашњава Вања Говорко, пи-ар Градског центра за социјални рад.

– Било је посета и после 2005. године, али су биле ређе него у почетку. Није било индикација за злостављање. Иако су имали минималне услове за живот, они нису били нехумани– каже Говорко.

Надлежни из Центра за социјални рад Савски венац успели су да пронађу и девојчицину мајку, Џемилу З., која је породицу напустила пре неколико месеци. Она је испричала социјалним радницима да је имала утисак да отац води рачуна о деци, а на кћерки није примећивала трагове злостављања.

– Анђелина породица која живи у уџерици добила је стан од општине Савски венац, али су га они продали и поново се вратили у уџерицу. Наводно се надају да ће се на том месту градити нека зграда и да ће поново добити стан у замену за своју садашњу кућу – испричала нам је Говорко.

Анђела је изазвала медијску пажњу и пре осам година. Захваљујући кампањи чије је заштитно лице била, прикупљено је тада неколико милиона немачких марака, а Дом у којем се малтер гулио са зидова, где су деца ишла прљава и полубоса по неугрејаним просторијама и мрачним ходницима, доведен је у пристојно стање и услови за боравак у њему постали су много хуманији. Новинарима који су децембра 2001. године посетили „Кулину” медицинске сестре су причале да Анђелини родитељи не желе да је врате код њих и да за време њеног боравка у дому нису звали да питају за њу све до популарне рекламе. Претпоставља се да је управо та популарност навела оца Слободана да узме кћерку из дома, будући да се такви случајеви ретко дешавају и да је Анђела једна од свега 14 штићеника који су у последњих 25 година напустили дом.

– Неупоредиво је већа злоупотреба деце ометене у развоју него малишана из опште популације. Они су чешће мета физичког, сексуалног и емоционалног злостављања, у породицама у којима живе има три до четири пута више породичних конфликата, брачних проблема, чешћа је појава алкохолизма код родитеља него у осталим породицама. Ову децу неретко злоупотребљавају у медијске или политичке сврхе – каже Александар Југовић, доцент на предметима социјална патологија и социологија маргиналних група на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију.

Породицама у којима је један или више чланова психички ометен у развоју треба шира подршка друштва, боља едукација родитеља, али и јавности о проблемима с којима се срећу. Иако су ове породице неретко угроженије и осетљивије од осталих, Југовић истиче да је најчешће за дете најбоље да буде смештено у биолошку породицу и да се социјалне установе труде да, ако је то могуће, бригу о детету повере родитељима.

–– Ако то није могуће, тражи се старатељ из породице, па ако то не успе, хранитељ, а смештај у социјалну установу је последња мера када нема других могућности – каже Југовић.

Социјални радник, психолог и педагог процењују да ли су родитељи или хранитељи способни да се старају о детету ометеном у развоју, па иако постоје одређени универзални и правно-нормативни критеријуми, сваки случај се посебно разматра како би се проценило шта је најбоље за дете.

– Ради се на томе да у специјалним установама остане што мањи број деце, да оне више не буду гломазне и да буду хуманије и пријатније за боравак. Постоје тешки случајеви када дете може бити смештено само у специјалну установу, али се ради на томе да сви који могу да живе у породичном окружењу ту и буду, јер је то природније место за одрастање – каже Југовић, истичући да социјалних радника нема довољно да покрију многобројне проблеме друштва.