Насиље међу основцима и средњошколцима све је чешће, а о њему се говори тек када се деси трагедија – попут недавне у Нишу, где се, како се сумња, четрнаестогодишњак убио јер су га вршњаци малтретирали. Законске одредбе, правилници, нове мере смањивања оцене из владања и ђацима у основној школи (од шестог разреда) и разни други пројекти који се спроводе у спречавању насиља у школама нису довољни да би се оно сузбило. О овом проблему за „Политику” говоре Велимир Тмушић, начелник Одељења за инспекцијске послове у установама предшколског, основног, средњег и високог образовања Министарства просвете и науке, и Драган Матијевић, председник Уније синдиката просветних радника Србије, али и професор филозофије са дугогодишњим стажом у чачанској Гимназији.

Политика: На који начин се спречава насиље у школама?

Тмушић: Да бисмо сузбили насиље изменили смо законске одредбе, донели смо правилнике попут оног о понашању који треба да важи за ученике, родитеље, али и запослене у школи. Овај правилник мора да има свака школа. У већини установа које примењују прописе – насиља нема, или је сведено на минимум. Проблем је тамо где се правилници не примењују, већ се чека да се нешто деси, па се отклањају последице. Насиље не може да реши сама школа, ни министарство и школа заједно, већ сви у систему који су одговорни. Обавезали смо установе да направе тим за превенцију насиља који не треба да реагује када се деси проблем, већ унапред да анализира ситуацију и да препозна вршњачко насиље.

Матијевић: Законске одредбе постоје, али мислим да се овде може рећи „много бабица – насилна деца”. У чачанској Гимназији, где радим 25 година, насиља нема. Постоји ред, сви то знају и сви га се придржавају. Први начин да се предупреди насиље у школи јесте да ђаци и родитељи знају процедуру и правила која важе у школи. Она се стриктно морају поштовати, не зато што неко хоће да буде тиранин, већ зато што механизам, у којем има 1.300 ученика, може да функционише само ако се правила поштују. Ђак који због изостанака или из другог разлога добије укор директора или наставничког већа, нема право да иде на екскурзију у другој, трећој или четвртој години. А ученицима је екскурзија сан и највећи животни догађај.

Политика: Законске одредбе, дакле, постоје. Да ли су довољне и да ли се примењују у пракси, пошто је насиље у порасту?

Тмушић: Циљ свих ових мера – васпитних и дисциплинских, није да се некоме „скине глава”, већ да се са проблематичном децом више ради како би променила понашање. Уводимо и превентивне мере – пројекат „Школа без насиља”, видео-надзор, а једна од мера је и увођење школских полицајаца, и то је дало резултате.

Матијевић: Ми немамо школског полицајца и вероватно смо јединствени у Србији по томе. За нас је то пораз школске професије. Ако ја као васпитач не могу да обуздам децу, а школа од када постоји није имала школског полицајца, онда је то мој промашај. Ред код нас у гимназији одржавају два дежурна ученика, постоје и дежурни професори који су ту да помогну. И нема проблема.

Политика: Какве санкције у чачанској Гимназији спроводите над онима који пробају да буду насилни?

Матијевић: Имали смо случај дечака који је дошао из друге школе и после неколико дана ударио другог ученика. Пошто је за нас насиље недопустиво, одмах смо позвали оба ученика, њихове родитеље, одељењске старешине, тражили да пишу изјаве, разговарали. Један је добио јединицу из владања, други укор директора, знају да догодине неће ићи на екскурзију, ако буду добри ићи ће у старијим годинама. Ако им се не допада – могу да оду из школе.

Политика: Да ли се такве мере спроводе и у другим школама?

Матијевић: Вероватно не, али проблем је у томе што је сама процедура спречавања насиља много сложена, а имате ситуације када морате одмах да реагујете. Многи то не чине баш због компликованости процеса. Процедура показује да Министарство просвете и науке уопште нема поверење у просветне раднике.

Тмушић: Говорим из личног искуства, 17 година сам радио као професор у школи и никада нисам имао ниједан проблем ни са родитељима ни са ученицима. Данас је бити професор велика привилегија али и велика одговорност. Ауторитет и поверење у професора морају да се врате. Покренута је нека акција да професори добију статус службеног лица...

Матијевић: Имају га полицајци, па им то није гаранција безбедности.

Тмушић: Ауторитет мора да обезбеде држава, школа и сам професор.

Матијевић: Сетимо се старинског метода васпитања деце, кад на родитељском састанку родитељ каже разредном: „Ти га удри у школи, а ја ћу код куће”. Не говоримо о тучи, него о доследности. Имамо исти метод и циљ. Ако радимо једни против других, па професори кажу: „Све то долази од куће, деца су неваспитана”, а родитељи: „Овај га ничему није научио, прича глупости на часу.” – Готово. Сви смо изгубили. Џабе све ако не постоји поверење родитеља у професоре и обрнуто. Можемо да поставимо бодљикаву жицу око школе, деца нам неће бити безбеднија.

Политика: Данашња деца, изгледа, воле да буду опасна. Можемо ли да кажемо да су тамо где постоји насиље затајили и родитељи, наставници, педагози...?

Тмушић: Довољно је да у ланцу само једна карика закаже. Ако дете оде кући и каже: „Добио сам јединицу, а све сам знао”, или „Истерао ме с часа, а био сам миран”, родитељ, чак и кад је дете у праву, не сме пред њим да срозава ауторитет наставника. Не треба да прети како ће сутра у школи он наставнику показати како да се понаша.

Матијевић: Нисмо ми професори амнестирани. Велики део одговорности је на нама. Наставнике 15 година нико није проверавао како раде. Годинама молимо Министарство просвете да развије стручну надзорничку службу. Контрола је неопходан услов да би функционисао систем.

Тмушић: Стручни надзор нам је потребан.

Матијевић: Али, не постоји.

Политика: Зашто не постоји?

Тмушић: Немамо предметни надзор, то је неко законско решење. Ваљда се очекује да интерни надзор у школама функционише.

Политика: Може закон да се промени...

Тмушић: Сваки закон се у пракси проверава. Мењају се решења која могу имати лоше последице.

Матијевић: Да би закон био ефикасан као и наставни планови и програми, мора да постоји надзорничка служба. То је карика која недостаје.

Политика: Када се помене рад наставника, већина као контрааргумент износи мале плате и тежак посао. Да ли је узрок пораста насиља делом и то што су наставници инертни, и како их мотивисати да се више баве децом?

Матијевић: Проблем мотивације је заиста важан, за сваки посао. Али не и кључан. Клинци одлично виде да ли наставници „забушавају” или стварно раде. Неко не повиси глас у радном веку, али је ауторитет за сву децу која га воле, цене, уче од њега...

Тмушић: Кључни су родитељи и професори. Прави родитељ свакодневно бар сат времена разговара са својом децом.

Политика: Да ли вам се чини да када се догоди проблем у школи просветни радници покушавају то да заташкају?

Матијевић: Свакако. Зато што је то њихова лична срамота.Али ће им се то увек вратити као бумеранг.

Тмушић: То је главни проблем. Ако се први пут насиље реши, неће се ширити.

Политика: Да ли треба покренути питање одговорности родитеља деце која су насилна, тражити појачан социјални надзор или друге мере?

Тмушић: Кад школа нема добру сарадњу са родитељима психолог или педагог треба да обавесте Центар за социјални рад. Школа не може да натера родитеља да дође и решава свој проблем ако он то неће...

Политика: Стиче се утисак да је закон сувише благ према насилницима у школским клупама. Малолетници само у малобројним случајевима сносе последице за оно што су учинили. Да ли би ваљало пооштрити васпитне, или казнене мере?

Тмушић: Закон прописује да ученик по основу васпитно-дисциплинске мере може бити премештен у другу основну школу, уз сагласност родитеља. Сагласност родитеља није добро решење, имајући у виду да је основно образовање обавезно, циљ те васпитне мере није да се детету „одсече глава” него да му се помогне. Ипак, није решење избацити ђака на улицу него му помоћи да заврши основну школу.

Матијевић: Ту је тешка етичка дилема да ли хоћете да жртвујете 95 одсто школске заједнице да бисте учинили уступак једном детету. Рез мора да се направи, иначе ћемо имати све више проблема у школама. Ако дете упорно неће да се поправи, треба да се направи нека специјална школа за проблематичне у које ће и оно ићи.

Политика: Не треба занемарити дете које је насилно, али зар не треба више заштитити дете које је жртва малих силеџија?

Тмушић: Детету које има проблем – треба помоћи. Систем заштите треба да спречи насиље да поприми облике епидемије. Сви који могу да помогну треба да се укључе у превенцију.

Политика: Зашто родитељ насилног детета не долази са њим код стручњака у школу свакодневно док се проблем не реши?

Тмушић: То је посао добро организоване школе. Има деце која ће чим виде да се родитељи редовно информишу код наставника, сама променити понашање набоље.

Политика: Изгледа да у нашем образовном систему оцену из владања више диригују неоправдани изостанци него владање. Догађа се да насилник има петицу а жртва тројку из владања, јер, рецимо, застрашена „неоправдано” изостаје са часова.

Тмушић: Не може дете да не дође у школу један дан, а да школа не реагује. Одељењски старешина мора знати зашто је дете изостало са часова. Учитељ мора да примети када дете нешто мучи и да га пита у чему је проблем.

Матијевић: Наш систем болује од „теткинске педагогије”. Стално сагледавање малих волшебника, узрока... Треба послати изгреднике у институцију у којој ће се научити елементарном реду, то је добар начин да се заштити жртва, да се покаже да онај ко малтретира није херој.

Политика: Каква су искуства у иностранству?

Матијевић: У Енглеској афирмишу мотку као педагошко средство. Чим детета нема у школи у Немачкој разредни зове полицију, она ватрогасце, сви долазе пред кућу ученика. Шта је са дететом? – Дете се успавало. У реду, драги родитељи, платићете за ово што смо алармирали екипе, па ћете размислити да ли ће дете убудуће долазити на време у школу.

Тмушић: У енглеским школама свако сваког оцењује четири пута годишње. Директор позива професоре који су добили слабије оцене и указује им на то шта треба да побољшају у раду, а ако се не поправе саветује да промене радно место. На пример, реклама за упис у једну британску школу гласила је „Ову школу није могао да упише син Тонија Блера”.

Политика: Да ли би тако нешто код нас уродило плодом?

Матијевић: Стратешка грешка нашег Министарства просвете јесте што масу ингеренција које је пренело на неке институције не врати наставничком већу. Не кажем да су сви професори добри. Већина јесте. А о образовном систему одлучују људи који немају ни дана рада у школи. За кључне ствари питају се људи ван струке. Онда не треба да се чудимо што нам се и насиље у школама догађа.

Тмушић: Код нас је највећи проблем што право уређује педагогију, а требало би да педагогија направи прописе из праксе а правници то да уобличавају.

Миленија Симић-Миладиновић

Дејана Ивановић