Zašto je Matematička gimnazija, kao nijedna druga srpska škola – „čudo” od nacionalnog značaja? Da li zavidnim uspesima kojima redovno raduju domovinu daroviti gimnazijalci promovišu kvalitet i vrednost ovdašnjeg obrazovnog sistema ili su način rada i prestižna priznanja ono što Matematičku izdvaja iz školstva kome nedostaje strategija? Koje su prednosti i mane činjenice da blistavi umovi ove škole odlaze u svet i treba li to sprečiti ili podsticati? Ko profesionalno i materijalno ohrabruje đake i predavače da istraju u medaljama okićenom radu?

Za „Politiku” odgovaraju profesor dr Radivoje Mitrović, državni sekretar Ministarstva prosvete, i mr Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije.

Mitrović: Matematička gimnazija je dragulj. Malo ko se može podičiti rezultatima kakve ona ima. Srbija prepoznaje darovite i neguje ih, ali kvalitet rada u školama za talente ne može se meriti na osnovu broja đačkih medalja – nema u svim oblastima toliko takmičenja ili nisu tako dobro organizovana. Zato smatram da više nego medaljama koje trenutno osvajaju učenici Matematičke doprinose naciji karijerama i kao studenti, a kasnije inženjeri, ekonomisti, pravnici…

Otuda je centralno pitanje kako nismo u stanju da blistave umove pretočimo u uspeh u ekonomiji i u društvenom životu. Kao što je Matematička gimnazija briljantna, tako mi nismo u stanju da umove transformišemo u elitu koja treba da vodi državu.

Ako pitate kako sprečiti njihov odlazak iz zemlje, moj odgovor je pitanje kako podstaći odlazak u svet na takmičenja i školovanje, ali ne na trećeligaške, već na prestižne univerzitete. I ključno – kako stvoriti ambijent da se oni vrate? A nismo učinili nijedan konkretan potez koji bi ih ohrabrio na putu povratka u zemlju. Zagovaram kritički dijalog o tim temama, ne s pogledom unazad već 20 i 50 godina u budućnost. Da vidimo kuda svet ide, gde je mesto Srbije u novoj međunarodnoj podeli rada, jer uslov za uspeh u ekonomskoj sferi jeste uspeh u obrazovanju. Treba da menjamo nastavne planove.

Politika: Inovacije Matematičkoj nisu strane. Na njenu inicijativu su, između ostalog, osnovci talentovani za prirodne nauke dobili priliku da sedmi i osmi razred osnovne završe u gimnaziji. To se odavno pokazalo kao dobra ideja a još je u fazi ogleda.

Ognjanović: To je tipičan primer kako se kod nas pogrešno radi. Stvari koje su se dokazale kao uspešne i dalje se proveravaju. Druge, koje tek treba da se dokažu, kao na primer „mala matura”, uvode se preko noći. Naši osnovci su sjajni, postižu odlične rezultate i posle osam godina postojanja ta odeljenja nisu prešla iz oglednih u redovna. Na Ministarstvu je da to potvrdi i nadam se da će to biti vrlo brzo rešeno.

Matematička gimnazija je dragulj, ne ogledalo ovdašnjeg školstva: Radivoje Mitrović, državni sekretar Ministarstva prosvete (Foto D. Ćirkov)

Mitrović: Matematička je atipična po učenicima, profesorima, rukovodstvu. Nijedan problem ne gura pod tepih – gleda ih u oči, ako ne dobije pomoć – ne kuka, sve atipično za Srbiju. Fenomen Matematičke iz ugla đaka, predavača i menadžmenta treba proučavati.

Politika: Čini se da su profesori u senci i neadekvatno nagrađeni. Uspesi gimnazijalaca su njihovi lični i uspesi škole, a imena predavača koji ih podučavaju se gotovo nigde ne čuju.

Mitrović: Trebalo bi da postoji unutrašnja satisfakcija. Naša zemlja će doći u normalu kada se ovim poslom budu bavili oni kojima je najveća nagrada dečji uspeh. To što nisu materijalno nagrađeni ne bi smelo da bude izgovor da ne rade. I u vreme štrajka roditelji deci ne uskraćuju dodatne ili privatne časove. Razmišljaju da ako ne mogu da promene prosvetni sistem mogu da učine da deca ne gube...

Ognjanović: Veoma je teško nagraditi profesore. Kad bi se uvela nagrada za predavače čiji đaci osvajaju prestižna priznanja, neki bi skočili s pitanjem šta će to njima kad već imaju bolju decu? Lična satisfakcija je motiv našim profesorima. Većina su bivši učenici Matematičke. Hteli smo da naš način rada proširimo. Pre desetak godina inicirali smo da se formira još nekoliko matematičkih škola u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu... Nije uspelo jer nije bilo dovoljno entuzijazma. Mladi ljudi koji rade pri fakultetima kao docenti su jezgro rada u gimnaziji i imaju beskrajnu energiju.

Politika: Krajem prošle godine učeniku Matematičke gimnazije uskraćeno je mesto u nacionalnom timu samo zato što je đak ove škole. Znanjem je zavredeo da predstavlja Srbiju. Presudio je pravilnik po kojem „zarad popularizacije fizike” broj bodova u kvalifikacijama nije bio odlučujući za mesto u reprezentaciji.

Ognjanović: Besmisleno je da se fizika populariše tako što će se mesto u nacionalnom timu zavredeti po bilo kom drugom kriterijumu osim znanja. Mogu da se organizuju predavanja, festivali nauke za šire mase. Mi ćemo ove nedelje upriličiti mini festival fizike da bismo je promovisali i približili đacima.

Mitrović: Funkcionisanje države podrazumeva donošenje zakona i niza podzakonskih akata a to treba da rade ljudi koji se u to razumeju. Nama je danas i to problem. Vrlo je loše rešenje da se deca biraju po pripadnosti školama. Nas je, mislim i na bivšu državu, možda i ubio ključ, jer je trebalo da u timu budu deca iz svih republika. Pravednije je da se članovi ekipe biraju na osnovu uspeha na školskim, opštinskim, gradskim... nadmetanjima. Takmičenja smo gurnuli u drugi plan, kao i rad. Sekcije i dodatnu nastavu smo gotovo zaboravili ili izmestili u privatne časove. U obrazovnom sistemu imamo mnogo problema o kojima, po pravilu, ne volimo da pričamo. Probleme bi trebalo da stavimo na dnevni red, bez kompleksa i traženja krivaca, sa ambicijom da radimo više i bolje.

Politika: Da li ste obratili Ministarstvu prosvete koje je odobrilo taj pravilnik?

Ognjanović: Jesmo. Otac diskriminisanog dečaka je to pitanje pokrenuo čak i pred Ustavnim sudom. Obavestio me je da čeka konačnu presudu pošto je dobio usmenu potvrdu da je sud pravilnik ocenio nezakonitim. Neverovatno je što se zalažemo za razna prava marginalizovanih i drugih grupa a pravimo presedan da se jedino u fizici i jedino u Srbiji za takmičenja ne biraju najbolji po znanju.

Mitrović: Za mene je to paradigma decenija koje smo preživeli po principu „uprosečiti, nemoj da štrči”!

Politika: Ministarstvo ništa nije moglo da uradi?

Mitrović: Može. Prepoznali smo problem, to će vrlo brzo biti ispravljeno. Zagovornik sam ideje da nam se sve škole do maja obrate da identifikujemo ne samo ovakve probleme i potrebe nego i finansijske. Budžet Ministarstva je programski, znači strogo namenski, gde je pozicija takmičenja planska kategorija. Ako ne planiramo dovoljno sredstava za iduću godinu neće ih ni biti. Imajući višegodišnje iskustvo o takmičenjima, mestima gde se održavaju, važno je da na vreme o tome progovorimo i izborimo se za dovoljno para, da to bude uobičajena praksa, da se sredstva na vreme dobijaju i da ništa ne sme da zavisi ni od jednog činovnika. Pod činovnicima podrazumevam sve od pomoćnika ministra pa niže. Sva odmarališta treba da budu na raspolaganju talentovanim i drugim đacima, a ne da im budu nedostižna. Pitanje da li će deca pobednici dobiti uslove da se pripreme za takmičenja i zasluženo odmore, a imamo objekte za to, stvarno je bespredmetno.

Politika: Kada se pomene Matematička gimnazija mnogi se hvale njenim uspesima i kažu da je ona ogledalo kvaliteta ovdašnjeg obrazovnog sistema, ponosni što mladi matematičari svetom šire dobru sliku o Srbiji…

Mitrović: To je velika zabluda. Volimo da se identifikujemo s Matematičkom gimnazijom i Novakom Đokovićem. Iako nikada na teniski (takmičarski) teren nisu izašli odjednom su svi postali poznavaoci tenisa i znaju ga bolje i od Novaka, Ane Ivanović i Jelene Janković i nisu zadovoljni trećim ili petim mestom na svetu. Matematička je uzorna gimnazija koja počiva na sjajnom sistemu vrednosti koji bi trebalo pretočiti u ostatak obrazovnog sistema, time bismo sve probleme rešili.

Politika: Odakle Matematičkoj novac da finansira putovanja učenika na međunarodna takmičenja ali i profesora na simpozijume u inostranstvu?

Ognjanović: Imamo sponzore i donatore koji nam pomažu. Po pravilnicima, uobičajena procedura bila bi da Ministarstvo obezbedi sredstva za velika svetska takmičenja iz matematike, fizike, informatike, astronomije. Ali uvek je problem u budžetu pa znatno manje izdvaja za to nego što je potrebno. Onda se dogodi, kao što je bilo prošle godine, da takmičari do poslednjeg dana nisu bili sigurni da li će putovati na olimpijadu iz fizike. Priskočilo nam je u pomoć Ministarstvo nauke i dodalo novac pa smo otišli. To je stvarno bruka za našu zemlju. Da vidite s koliko ozbiljnosti tome pristupaju druge države. Da ne govorimo o Rusiji i Kini, recimo u Velikoj Britaniji, Americi, pa i Italiji decu vode i na manje važna regionalna takmičenja, da bi bila u toku. O tome vlada vodi računa. Ulažu u nadmetanja mladih talenata, znaju koliko je to bitno.

Mitrović: A zašto je bitno? To je indikator da budući zaposleni zna da se takmiči i nema problem s konkurencijom, ona mu, naprotiv, prija. Ovde su generacije podučavane da ako neće da rade neka sednu i uče – to je tragedija.

Politika: Jasno je da ste skromni, sve ćete sami, ništa nije problem, i kada su učila u „golubarniku” vračarske osmoletke, dok se škola renovirala, deca se nisu žalila, postizala su zapažen uspeh, dobijala stipendije za prestižne univerzitete. Ipak, svakako bi vam pomoć dobro došla. Šta vam najviše nedostaje?

Ognjanović: Ne znam da li pitate zato što možete konkretno nešto da uradite ili… Tužno je što na međunarodna takmičenja naši momci idu u džemperima, šarenim košuljama, majicama koje im je poklonila škola. Čak i reprezentacije Kazahstana i Albanije imaju odela s grbom domovine. Nije to skupo, ali škola ne uspeva i da obuče đake, jedva sakupi novac da ih pošalje u svet. Odela su sitan problem a imamo i jedan krupan. Tražili smo pomoć od ministarstava prosvete, nauke, sponzora… ali nema para. Reč je o nekoliko hiljada evra s kojima bismo mogli da kupimo opremu za predavanja posredstvom video-linka. Naši bivši učenici koji žive širom sveta jedva čekaju tako nešto, nude se da održe interesantna predavanja sadašnjim đacima naše škole i zainteresovanima iz drugih škola. Savremena tehnologija pruža izuzetne mogućnosti, nije toliko ni skupa, a da tako nešto za nas bi to imalo ogroman značaj.

Mitrović: Ne bismo smeli dočekati da prođe godinu dana a da to ne dobiju Matematička gimnazija, ali i Srpska akademija nauka i umetnosti i Rektorat Beogradskog univerziteta, a onda i fakulteti. Odela su slatke muke a najvažniji rezultat je napravljen. Predstavnici Matematičke gimnazije su svetski priznata vrednost, najteži deo posla su prešli sami. Sada se bojim da mnogi ne potrče pomažući kako bi za sebe zgrabili deo slave.

Ognjanović: Mislim da nismo dovoljno iskorišćeni. Lepo radimo, postižemo uspehe, možemo i bolje. Profesori i ministri prosvete nam dolaze iz sveta da vide to „čudo” zvano Matematička gimnazija. Naši profesori su izuzetni, iskusni, očigledno dobro rade i imaju veliko pedagoško znanje a naša škola bi mogla da postane centar koji bi pomagao predavačima i đacima u Srbiji.

Mitrović: Neka ovo bude poziv da se napravi mreža talentovane dece a deo te mreže mogla bi da budu i naša deca iz dijaspore. Matematička gimnazija mogla bi da bude jedan centar mreže, „Petnica” drugi, Škola za muzičke talente u Ćupriji treći.