И ова школска година на универзитетима у Србији почела је студентским протестима, које предводе академци Универзитета у Београду. Основни захтев – сабирање бодова из свих година како би се олакшао упис на буџет – нема упориште у закону, због чега ће бити формиран преговарачки тим који ће као и лане покушати да пронађе привремено решење док се не измени Закон о високом образовању. Да ли је ово побуна лоших студената или су за катастрофалну пролазност криви строги професори и неприлагођени наставни планови и програми, питали смо професорку др Невенку Жаркић-Јоксимовић, проректора Универзитета у Београду и једног од вођа студентског протеста Владимира Смуђу, иначе студента продекана Технолошко-металуршког факултета БУ.

Жаркић-Јоксимовић: Апсолутно подржавам студенте, јер ту има много апсурда – они који су ове године остварили мање бодова, а прошле имали и више од минимума, у неравноправном су положају у односу на оне који су и прошле и ове године на минимуму. Ја бих се заложила за идеју да када неко уђе на буџет није за све четири године заузео ту позицију, већ да се сваке године прави ранг-листа, где ће буџетски статус задржавати они који су најбољи. Ми треба да негујемо тај такмичарски дух, који студенте чека и касније у животу, а то ће бити и добар мотивациони фактор. Што се сабирања бодова тиче, оно нема упориште у Закону и не видим како би се то регулисало правно.

Смуђа: Слажем се да сабирање нема упориште у закону, ми смо тога свесни и зато су протести тренутно једини начин да се исправи неправда.

Политика: Али на улици вас је мало, што подгрева идеју о томе да се буне лењи студенти?

Смуђа: Та несолидарност студената јесте проблем. Ја сам апсолвент, имам висок просек, као и већина нас који ово водимо. Проблем је што ми позовемо колеге који имају проблем, а они се не одазову.

Жаркић-Јоксимовић: Мени се чини да је проблем што се студенти „пробуде” увек негде у октобру и то је лоше. Моја препорука је да почну стратешки да размишљају, јер онда има времена да се нешто измени. Сада ће се вероватно десити оно што се догодило прошле године: држава ће обећати да ће да плати, а она то неће урадити или ће изузетно мало да плати. Не знам да ли сте упознати са тим податком, али прошле године је само једна трећина новца плаћена факултетима и тај дуг је остао до данас, а мислим да ниједан факултет није јурио студенте да дају паре. Зато се бојим да би слично решење било опасно, с обзиром на искуство од прошле године.

Смуђа: Студенти подржавају идеју о рангирању, али то онемогућава Закон о измени и допуни Закона о високом образовању. Иста је прича и са сабирањем бодова, што није у реду, то је дискриминација. Овај закон о измени и допуни је генерисао све проблеме, он је споран. А пошто је немогуће да дође до измене закона, опет нам треба закључак владе. На протестима прошле године нам је министарство обећало да идући пут неће доћи до проблема, закон је кренуо у измену, универзитет је направио радну групу, а онда је држава рекла „доста, имамо важнијих ствари” и зато смо дошли у ову ситуацију.

Жаркић-Јоксимовић: Слажем се да је сулудо да на буџет уђе онај ко има 106 бодова, а не и онај ко има 160, заиста постоје велики апсурди. Зато и мислим да би било јако добро да студенти крену унапред да мисле и преко својих продекана и парламента убрзају измене закона. Али морате и ви другачије да се организујете, да то не буде буђење касно, у септембру, кад се види шта се десило.

Смуђа:. Ту сте ви у праву, студенти се активирају само када им је „стани-пани”, када они имају лични проблем. С друге стране мало је студентских активиста, а врло је лоше што их други често спутавају. Ево, прошле године ми који смо водили протест, нас три продекана, били смо одсечени из преговора.

Политика: Ко вас је исекао?

Смуђа: Председник парламента Александар Јовић и студенткиња проректор. Њега је министар просвете делегирао у све радне групе у којима студенти имају места, а није консултована никаква студентска организација, нити студентски парламент. И сад ми имамо проблем – они нама кажу да су студенти учествовали у креирању измене закона, а то није тачно. Имамо проблем јер се дешава да на челна места дођу људи који гледају само своје интересе.

Жаркић-Јоксимовић: А ко их изабере? Ви.

Смуђа: Није овде реч о корупцији, већ да се пуни си-ви за неки даљи рад. Мислим да се то неће поновити, сад имамо бољу комуникацију са председником парламента и студентом проректором. Такође, ужасно је слаба излазност на изборима. Зато позивам студенте да се пробуде и да у априлу размисле за кога да гласају и да изберу праве представнике.

Политика: Најновији подаци за БУ показују да је пролазност испод 50 одсто, док је на европским универзитетима 70 и више. На појединим факултетима ти проценти су катастрофални, као на пример на ветерини – 4,82 одсто. Чија је то кривица, професора или студената?

Жаркић-Јоксимовић: Свака пролазност мања од 45 одсто је забрињавајућа и сваки факултет треба да се запита зашто се то десило. „Болоња” подразумева континуиран рад студената, они морају редовно да долазе на факултет, а то захтева и тежи облик рада професора и асистената. Ми ту заборављамо још једну ствар – да реформа тражи и финансијска средства, па они факултети који су богатији, раде и квалитетније са студентима. Сиромашни, условно говорећи, то не могу и то се јако рефлектује и на пролазност. Зато сматрам да је кривица 50:50 одсто и да заједнички морамо да се боримо и студенти и професори.

Смуђа: Кривица јесте пола – пола, а све то вуче корене још из основне и средње школе, када неко упише факултет који није желео... Ја имам велики проблем да убедим студенте да морају да иду на консултације, јер ће им бити лакше да положе. Ако на консултацијама не добију потребне информације, а иду на вежбе, раде колоквијуме, ја онда имам апсолутно аргумент да кажем – лоша пролазност није до студената већ је проблем у професору. Оно што може да се уради, а што не изискује додатна финансијска средства, јесте да факултети крену у реевалуацију ЕСПБ бодова, а да студенти користе све што им закон омогућава. На тај начин већ за годину дана можемо да истерамо на чистац где је проблем до студената, а где до професора.

Политика: Да ли је професор недодирљив?

Смуђа: Закон, наравно, не омогућује да наставник изгуби посао, али то није ни циљ, важно је да постоје механизми којима му се може скренути пажња да се градиво побољша и прилагоди. Међутим, све умногоме зависи од студентских представника на факултету. Професор је заштићен уколико су представници академаца лоши, а пошто је све јако бирократизовано дешава се и да управа факултета разговара само са студентским парламентом. Тамо где они раде свој посао како треба – професор није недодирљив, мада има и високошколских установа где управа штити своје колеге. На мом факултету није тако, можемо да се жалимо, професор исправља оно што није добро, али то иде јако споро и постепено. Сви морају да се потруде, и професори и управа и студенти, да се избрише оно старо начело „професор је Бог”, њему не смете да приђете да га ишта питате. Мора да се изгради партнерски однос. Што се пре изгради партнерски однос између студената и професора пре ће се „Болоња” применити у потпуности, а и пролазност ће бити боља…

Жаркић-Јоксимовић: Када је пролазност у питању, студенти морају бити агилнији. Они морају да се укључе много више. Академци имају своје представнике у Савету свих факултета. Не мислим да ће „глава икоме отићи” ако студенти на седници савета поставе питање пролазности и односа наставника према њима. Сада постоји и анкета на нивоу универзитета, са сврхом контроле квалитета, а један од елемената квалитета јесте и пролазност. На ФОН-у од 2001. године постоји анонимна анкета у којој се оцењују наставници и сарадници. Ја сам као декан позивала и наставнике и сараднике чија је просечна оцена по више елемената била испод четири и било је изузетних резултата – од предмета који су били баук дошли смо до предмета који имају сасвим солидну пролазност. Мора партнерски да се ради јер проблем пролазности није само проблем студената, већ и наставника и факултета. Један од фактора у финансирању треба да буде и пролазност, не једини јер онда то може терати факултете да пуштају студенте. Нисмо ми тако богато друштво да бисмо могли тако да дајемо новац из буџета, а да нико не одговара, иако је то финансирање факултета апсолутно недовољно.

Смуђа: Да, али су са позиције студента и школарине на факултетима изузетно велике јер ако погледамо регион имамо највеће школарине у односу на просечну плату. Тачно је да факултети са овим начином финансирања не могу без школарина, али се поставља питање и шта студенти добијају за то. Ипак, основни проблем је у систему финансирања. Стално причамо о промени система финансирања, али до сада ниједан конкретан предлог није изашао на видело. Може постојати бесплатно образовање ако држава нађе начина да прерасподели средства која поседује јер у односу на реалне потребе наше земље може постојати бесплатно образовање. Међутим, то не значи да на један факултет у прву годину студија може да се упише 2.000 академаца. Неодговорно је да држава допушта да се толики број студената уписује ако они неће моћи да се запосле касније. Не постоји ни национални оквир квалификација, о томе се само прича од када је 2005. године закон ступио на снагу, а четири године они нису у стању да се састану. Средства која имамо могу, дакле, да се расподеле на такав начин да се одаберу приоритети, а приоритет за једну земљу мора да буде образовање, а не да се уштеде праве управо у тој области.

Жаркић-Јоксимовић: Постојећи систем финансирања јесте застарео и нама предстоји његова реформа, али морамо бити свесни и сурове истине да држава може да плаћа само за оне који су најбољи и то је свуда тако. Ми морамо да подржимо добре студенте, а остали морају некако да се изборе: или да раде да би платили студије или да им помогну родитељи, али сваке наредне године, захваљујући ранг-листама, могу да конкуришу на ранг-листи за неко од места на буџету. Ја верујем да вама делује да су школарине високе, али са аспекта факултета, и то одговорно тврдим, нису. Зато што се на неки начин кроз школарине надомешта и оно што би требало држава да издваја за буџетске студенте. Мислим да смо, ипак, студенти и ми на заједничком задатку, а то је да заједно са Министарством просвете, у оквиру могућности, пронађемо начин да држава финансира макар 50 или 60 одсто материјалних трошкова факултета, на пример, грејање, струју, воду, комуналије. То би значајно утицало да стандард факултета и студената буде већи и да онда школарине могу и да се смање. За сада, само 14 одсто од укупних материјалних трошкова које има факултет долази из министарства, то је на граници егзистенције многих факултета, а на некима је ових дана чак доведен у питање нормалан рад јер немају грејање.

Политика: Како гледате на најаве да ћемо ускоро можда имати 18 универзитета?

Жаркић-Јоксимовић: Имајући у виду број високообразованих у односу на број становника, затим просек за европске земље, те бројке су доста лоше по нас. Нама треба много више високообразованих људи и тај број од 18 није велики. Ја се уздам да ће тржиште показати ко је добар, а ко није и то се већ дешава. Нисмо за неке ригорозне мере у том смислу, мада сам се уздала да ће акредитација ипак да направи неку разлику. Како се то није десило, не знам, али закони тржишта су, ипак, јаки, тако да ће опет то да учине да опстану они који дају неки квалитет. Ја сам од акредитације очекивала мало више, добили су је скоро сви који су се пријавили и ту је пропуштен воз да се ипак стави рампа за оне који нису квалитетни. Друштво има одговорност да када да некоме акредитацију, потенцијалном студенту и родитељима гарантује да је то неки квалитет. Број од 18 универзитета, дакле, није велики, али долазимо на питање о томе које струке су ту заступљене, који студијски програми. Углавном то иде ка једној области, што опет није добро, можда би у другим областима требало да их буде више, али, наравно, квалитетних програма и универзитета.

Смуђа: Јако је битан однос квалитета и квантитета – 18 није много ако су сви квалитетни, али врло је јасно да нису. Имамо много приватних универзитета који апсолутно не завређују да добију акредитацију, а има их и међу државним универзитетима. Мислим да је пропуштена шанса да унапредимо своје образовање. Сматрам да треба пружити прилику приватним факултетима, јер се државни штите, а добра је ствар што ако се повећа конкуренција, онда би, по логици тржишта, требало да се повећа и квалитет. Имамо одличне примере приватних високообразованих установа као што је Рачунарски факултет – мало који државни факултет може да парира том знању које изађе оданде. Али има и оних јако лоших, попут разних испостава Мегатренда по локалним местима, разних виших школа у Сремским Карловцима, Новом Саду… Они се хвале да су добили акредитацију, уписују студенте, а када се отвори сајт Министарства просвете види се да они акредитацију немају. Али и то се слабо контролише. После овакве акредитације, мислим да тржишна утакмица неће бити добра јер су у игри многи факултети који уопште не заслужују да буду међу високошколским установама.

Сандра Гуцијан – Јелена Беоковић