Према проценама синдикалаца, у овом тренутку у основним и средњим школама у Србији око 17.000 запослених је вишак. Да ли прекобројнима прете откази или ће се наћи неко друго решење? Хоће ли се образовни систем у Србији смањењем броја наставника, повећањем броја ђака у одељењу, спајањем и гашењем школа само удаљити од стандарда Европске уније? О томе говоре председник Уније синдиката просветних радника Србије Леонардо Ердељи и министар просвете Србије професор др Жарко Обрадовић који наглашава да се „европски стандарди не могу увести преко ноћи”, да у Србији 905.000 ђака похађа 1.815 основних и средњих школа у којима има 74.867 запослених.

Политика: Синдикалци су недавно упозорили да у основним и средњим школама има око 16.000 или 17.000 прекобројних. Да ли заиста има вишка запослених и хоће ли бити отпуштања?

Обрадовић: Постоји одређени вишак радне снаге у просвети. Нисам се усуђивао да дам процену о томе колико је прекобројних, јер смо заједно са синдикатима и представницима Министарства финансија још у августу формирали комисију и кренули у решавање питања структуре запослених у просвети и начину запошљавања. Тада смо дошли до значајних података који су нам отворили очи и показали да има одређених вишкова. Утврдили смо да у неким школама има неколико секретара, да у неколико школа има неколико помоћника, да у појединим школама више лица обавља исти посао, а плаћени су и једни и други. Видели смо да има и одељења са малим бројем ученика. У Београду је, нарочито у централним градским општинама, изражена та појава. Постоје и истурена одељења школа. У овом тренутку, примера ради, имамо 34 одељења са једним учеником. И када погледате све то онда схватите да има вишка запослених.

Политика: Каква су досадашња искуства са смањењем броја запослених?

Ердељи: У време када је министар просвете био Вуксановић милијарда и по одвојена је за социјални програм и 3.000 људи је отишло у пензију, а 3.012 се запослило, односно ушло је у систем и то са већим коефицијентом. Међу њима има и оних који су узели отпремнине из фирме, а онда су се запослили у школама, као рецимо секретари. Пошто је, по закону, потребна факултетска диплома за место секретара школе, ранији секретари са вишом школом се, на пример, пребацују на друга радна места, а на њихова места долазе људи са универзитетском дипломом. Па начелник једног школског центра је писмено „признао” да је на препоруку министра просвете Вуксановића запослио 500 људи. У периоду када је министар просвете био Лончар, надлежна комисија је потписала елаборат у коме се каже да је у априлу хиљаду људи неосновано запослено.

Политика: Хоће ли бити отказа?

Обрадовић: Вишкова има, али нећемо предузети ниједан корак рестриктивног карактера који не буде договорен са синдикатима. Питање је шта урадити стратешки са тим људима и како тај вишак запослених решити. Имали смо неколико идеја. Једна од њих била је економско-социјални програм владе за који у овом тренутку нема услова зато што нема пара. Заправо, према неким рачуницама, један одсто људи од тог броја који смо поменули годишње стиче услове за одлазак у пензију. Проценили смо да би се, захваљујући таквом програму и уз одговарајућу суму, неколико хиљада људи определило за одлазак у пензију. Размишљамо и о томе да један број могућих вишкова кроз преквалификацију ангажујемо такође у школи, али на неким другим пословима, а, ако заживи наш пројекат доживотног учења или образовања одраслих, онда ће и ту моћи да се нађе простор за упошљавање једног дела вишка.

Политика: Поменули сте преквалификацију, у смислу да се људи преквалификују, иду из система просвете?

Обрадовић: У Србији имамо велики број недовољно образованих људи и мали број високообразованих. Број ових првих је око 1.350.000, а број ових других је 6,5 одсто од укупног броја становништва, према попису из 2001. године. Један број њих ће желети да се још образује. Неки зато што су без посла па на тај начин желе да стекну могућност да потраже и добију неки посао, другима пак који су запослени стицање даљег образовања омогућиће друго, боље плаћено радно место. Постављају се пред запослене и нови стандарди. Зато је успостављање система доживотног образовања стратешко питање за Србију. Међу предавачима би могли да буду и наставници који раде у школама. Примера ради, у случају реализације неког пројекта појавиће се крагујевачка „Застава”, појавиће се потреба за одређеним профилима. Треба да видимо на који начин би радник стекао одређено образовање које би му омогућило да опстане у фабрици, да боље зарађује... Што се тиче наставника, њихово стручно усавршавање наставника подразумева да прво знају шта се дешава код других, да то друго могу да примене, да они сами себе могу да едукују као у високом образовању. Наставно особље стално мора да се бави научном активношћу. Стално мора да чита, пише, прати, ми желимо да и наши наставници подигну ниво знања. Иначе, како ће учити децу. Без тога смо на губитку, па макар све остало било идеално.

Политика: Да ли је Пројектна група коју чине представници Министарства просвете, синдиката и Управе за трезор завршила свој рад и утврдила колико је прекобројних?

Обрадовић: Није.

Ердељи: И вероучитељи су на буџету. Зашто држава даје паре за њихове плате? Има превише стручних школа код нас. Европа каже да је 120 стручних школа на нивоу Србије лимит. Нама је у 16.000-17.000 вишка натрпано све. И школа у Малој Плани. Медијска халабука. Деца на улици, родитељи кукају школа ће се срушити. И шта се утврдило: да су још раније паре издвојене за реконструкцију те школе, али их је локална самоуправа потрошила. Уосталом, смањио се број школараца, а повећао се број запослених у школама. Прекобројних има и зато што се Национална служба за запошљавање бави образовањем, преквалификацијом и држи курсеве из информатике, а за то време, рецимо, Машинско-техничка школа у Крушевцу има сертификат и може људе да обучава за рад на рачунару.

Политика: Постоји ли нека инспекција да то решава?

Ердељи: Па имате инспекцију, али имате школе у којима је муж директор, помоћник му жена, шурак му други помоћник...

Политика: Како је могуће да се све ово догађа?

Ердељи: Систем је гломазан и запуштен. Министарство има неке ингеренције у домену контроле и стратегије, али што идете ниже његове ингеренције су све слабије. Због свега тога ми предлажемо измене и допуне Закона о основама система образовања и васпитања, такозваног кровног закона који је направљен 2003. године. Чланови Националног просветног савета нису ништа радили, а потрошили су 25 милиона динара.

Обрадовић: Ја не бих да се министру дају одрешене руке, и то не зато што не мислим да систем треба мењати, већ сматрам да ова тела која су формирана по закону треба стварно да узму своја места. И Национални просветни савет, и Завод за унапређење васпитања и образовања…

Политика: Да ли директори у школском систему имају веома велика овлашћења?

Обрадовић: Директори нам повећавају број запослених. Систем је тако направљен да ни ми, ни синдикат нисмо до сада имали могућност непосредног увида у то ко се прима у школу и за који предмет. Немојте схватити да ми имамо жељу да то радимо. Напротив, то апсолутно треба да буде ствар аутономије школе, али смо дошли до занимљивих ситуација да се примају нови људи упркос томе што има вишка запослених. Да бих спречио тај прилив нових људи, ја сам, чини ми се у августу, послао три писма школама са молбом да се, пре пријема нових кадрова, провери да ли унутар колектива има одговарајућих стручњака који могу да се ангажују на одређеним пословима, па ако их нема унутар колектива да се потраже на подручју општине и на подручју школске управе. Неки стварно поштују то, а неки се понашају потпуно аутономно зато што њихов положај и статус у школи не зависи од односа са Министарством, а ни од постигнутих резултата, него од добрих односа са локалном самоуправом. Они заправо та питања решавају на свој начин при чему је локална самоуправа у предности у односу на нас. Али видећемо. Ми смо сада у овом посебном колективном уговору уградили решење по коме ће се убудуће људи у школе примати у договору са синдикатима... С једне стране, шаљемо умирујуће поруке да нико неће бити отпуштен пре него што будемо имали решење за његов статус, а, с друге стране, врло јасно шаљемо поруку да нећемо толерисати пријем нових људи и урадићемо ствари које ће унапредити систем. То се односи и на укидање одељења са мањим бројем ученика, испод 15, с тим што ће то важити од 1. септембра.

Политика: Која је стратегија образовања у Србији: да ли се иде ка стандардима ЕУ? У развијеним европским земљама ђаци на наставу иду само пре подне. Педагози указују на то да према педагошким нормама најбољи оптималан рад је у групи са осам ученика. То ће се тешко постићи ако се спајају одељења, гасе школе.

Обрадовић: Који педагози? У Француској су биле демонстрације зато што је Саркози предложио, чини ми се, повећање броја ученика у разреду од 20 на 25. Зашто вам ја ово говорим? Ми неспорно идемо ка томе да будемо део европског система образовања и полако прихватамо те стандарде. Али ми немамо стратегију образовања. Чим немамо стратегију образовања имамо импровизације. Ми јесмо за то да сви ђаци на часовима буду само пре подне. Али у појединим школама код нас ради се, нажалост, у четири смене! Европски стандарди се не могу увести преко ноћи. За то нама требе време и новац. А већ дуже време се није радило по систему.

Сада покушавамо да успоставимо систем. Уколико дође до ребаланса буџета и то у минусу, онда ће Министарство просвете буквално сервисирати само плате, а за остало нећемо уопште имати новца.

Политика: Ако дође до гашења неких школа, да ли ће школске зграде променити намену?

Обрадовић: О том-потом. Ја као министар водим рачуна да говорим оно што је тачно, али ипак да дајем изјаве које делују умирујуће.

-------------------------------------------------------------------------------

Политика: Са доласком сваког новог министра поново се „скенира” стање у просвети и утврђују прекобројни. О чему је заправо реч?

Обрадовић: Заједно са синдикатима дошли смо до сазнања да су раније запосленима даване позамашне суме новца на име социјалног програма, отпремнина, али, уместо да се смањи, број запослених се повећао. Очигледно да суштина није ни била у томе да се број запослених смањи. То не треба да чуди. То је део система нашег друштва. Многи људи су узимали отпремнине па су се потом запошљавали у другом предузећу или установи.

Политика: Господине Ердељи, управо су из вашег синдиката својевремено стигле информације о 17.000 прекобројних у просвети. Како сте дошли до таквих процена?

Ердељи: Захваљујући добијеним подацима из Трезора.Открили смо, и то по матичном броју наставника на Косову који ради у 12 школа. Он нас је, додуше, демантовао да не ради у 12 него у – седам школа. Директорка школе у Српској Црњи покушала је да ми објасни како прима плату од 129.000 динара. Часове у појединим школама држе и нестручни људи. Наишли смо у једном селу на вероучитеља који предаје енглески, док је у другом месту машински инжењер држао часове из биологије. Усред Новог Сада енглески предаје металостругар који је десет година живео у Аустралији.