Недавно је Друштво „Свети Сава“, непосредно пошто је обележило 125 година свог постојања, саопштило јавни апел за сахрану посмртних остатака Николе Тесле.

Одмах је та вест, коју је прва објавила „Политика“, изазвала знатну пажњу других медија, а на страницама нашег листа се распламсала полемика у прилог овој идеји и против ње.

Био је то повод да сучелимо ставове Душка М. Петровића, новинара, књижевника и председника Извршног одбора Друштва „Свети Сава“, и Милоја Поповића, новинара и публицисте, члана Управног одбора Меморијалног друштва „Никола Тесла“ из Њујорка.

Политика: Чиме се Друштво „Свети Сава“ руководило, обнављајући идеју која је потекла из кругова владика Српске православне цркве 2006. године?

Петровић: Прво да кажем да овај разговор схватам као прилику да се распламсала полемика мало смири и да нас доведе до неког решења, видећемо каквог. Друштво „Свети Сава“ својим Апелом за мир пепелу Теслином, хоће да Никола Тесла не буде једини несахрањени покојник. То је суштина. Не треба занемарити ни то да је Тесла био син свештеника, али ставимо за потребе овог разговора ту чињеницу са стране. Сахрањују се припадници свих религија, сви верници, као и атеисти, а у народу постоји изрека да нико није остао несахрањен. Зашто би то био једино Тесла. За предлог који су дале владике 2006. године, да буде сахрањен испред Храма Светог Саве, мислимо да је врло добар.

Политика: Зашто сте против ове идеје?

Поповић: Зато што је за мене важно питање који је непосредни мотив да се сада актуелизује ова идеја, када нема годишњица или јубилеја везаних за Николу Теслу. Анализирајући догађаје везане за ову исту тему 2006. године, са сигурношћу тврдим да је у позадини ондашњег настојања била политика. Актуелне политике тада су се сврстале на две стране. На једној страни био је ДСС, у лицу председника Скупштине града Београда, а на другој страни, у лицу градоначелника, био је ДС. Мало је незгодно, да не кажем сумњиво, што се тај предлог појављује управо у време када је почела нека врста предизборне кампање. Сумњам да се иза ове иницијативе крије и политички мотив.

Политика: Може ли јавна расправа да разреши ту недоумицу?

Поповић: Може, али у неким другим околностима, када је неки Теслин јубилеј. У оба наврата, јасно је то свакоме ко се имало бави политиком и јавним деловањем, иницијативу је у суштини покренула Српска православна црква. Први пут је формално иницијативу покренуо епископ Глигорије из Канаде и као канадски Србин, а подржали су га Амфилохије и још неки уважени епископи СПЦ. Сада се не појављује СПЦ, али се појављује уважено Друштво „Свети Сава“ чију традицију врло поштујем. Председник Друштва је поздравио Николу Теслу када је он између 16.30 сати 1. јуна и јутра 3. јуна 1892. једини пут био у Београду.

Петровић: Нисте казали да ли неко треба да остане несахрањен, а то сам очекивао. Уместо тога, зашли сте у поље политике. Друштво „Свети Сава“ се не бави политиком и нисмо политичко удружење. Ако вам треба повод, на Божић, за који дан, почиње да тече 70. година од смрти Николе Тесле. Ја мислим да није потребан никакав повод да неког сахранимо. Сваки човек, као што има право на живот, има право и на сахрану.

Политика: У Теслином животу и раду није проблем да се нађе ова или она врста годишњице...

Петровић: За сахрану није потребан никакав повод. За мене као верника то је хришћански чин, а за атеисту је то сахрана, пошто се и атеисти сахрањују.

Поповић: Уважавам ваш став и поглед, али се поставља основно питање да ли то желе и његови наследници. Његов први наследник 1945. године био је Сава Косановић. Зато што је Југославија имала углед код САД као савезник и победник над фашизмом, он је добио Теслину заоставштину судском одлуком. Његова заоставштина је целина. Уз разумевање једне хуманистичке и религиозне жеље да људи буду сахрањени, па и Тесла, поставља се и питање који је правни основ за тако нешто. Мало збуњује и израз који користите – да Тесла буде схрањен. Где, у крипти, или у парку?

Петровић: Иако је много питања враћам се на почетак – да ли мислите да неки човек на овом свету треба да остане несахрањен? Ако то мислите, да ли мислите да је то баш Никола Тесла?

Политика: Који је био сахрањен...

Поповић: Јесте, а онда је ексхумиран и кремиран. Одлуком судских органа САД његова заоставштина, којој припада и његов прах, дата је на управљање Србији, Београду и ондашњој Југославији. Како сада одвојити његове земне остатке из урне, од његове десне руке и његове посмртне маске, од његових књига и личних ствари, које се чувају у Музеју Николе Тесле. Зар то није храм?

Петровић: Није...

Поповић: Тесла је једном сахрањен, па спаљен, а сада би ово била неке трећа сахрана...

Петровић: Његове остатке треба положити у земљу...

Поповић: Био је он већ у земљи... Сада је његова урна у музеју, који морам да похвалим због начина на који брине о Теслиној заоставштини. И не разумем...

Петровић: Ако разумем, против сте тога да Тесла буде сахрањен?

Поповић: Он је био сахрањен.

Петровић: Али се остаци чувају у музеју, а не у маузолеју.

Поповић: Хоћете ли сутра и друге да сахрањујете на некој ливади?

Петровић: Не знам на којој ливади...

Поповић: На оној испред Храма Светог Саве, то говорите...

Петровић: Не бавимо се сада тиме.

Политика: Него чиме?

Петровић: Тиме да Тесла буде сахрањен, макар и на Новом гробљу, где год хоћете. И у Америци би га негде сахранили. Његови остаци нису у маузолеју, него у музеју. Подсећам, позивајући се на Вујаклију, да је маузолеј „диван надгробни споменик, раскошно украшена гробница“. Музеј је „место посвећено музама“, а од ренесансе то је „место где се чувају збирке предмета из области уметности, етнографије, историје, технике“. У нашем апелу пише да земни остаци човека не могу бити експонат у музеју, није то маузолеј. Немам ништа против да Србија направи најлепши маузолеј и да Тесла у њему буде сахрањен. Не можемо човеку ускратити људско право на сахрану.

Петровић: Претпоставимо да се сложимо да треба да буде сахрањен, али се питам на ком праву базирате тај предлог, ко треба да одлучи о томе – породица, Србија, СПЦ...? Када је СПЦ одбила да пружи подршку кандидатури Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир, она није негирала његове заслуге за мир. Али је Свети синод рекао да то није надлежност њихове верске организације и да су 1939. одбили да подрже за награду и кнеза Павла. Нико им није замерио. Није ни сада надлежност СПЦ, а ни Друштва „Свети Сава“ да улази у један музеј и да због сахране, чак и градње маузолеја, руши постојећу целину Музеја Николе Тесле.

Петровић: Добили смо подршку од Матице српске...

Политика: Која Тесли није дала два пута тражену стипендију...

Петровић: Зна се то, наравно...

Поповић: Али није наравно што се у свом предлогу позивате на аргумент да је Тесла син свештеника. Презивам се Поповић, што значи да је неко од мојих предака био поп. Али то не значи да сам ја свештеник, чак не значи да сам религиозан, можда сам атеиста. Није то нека узрочно-последична и наследна веза. Уосталом, Тесла је написао да је хтео да буде инжењер, а не свештеник. Зашто неко сужава Теслин геније на једну угледну религиозну организацију која се зове СПЦ? Тесла је планетарна личност и што га више планетарно славе тим је он већи не само научник, него и веће име српског народа.

Петровић: Тесла може да буде сахрањен и у свом родном месту Смиљану, али да буде сахрањен. Право на живот подразумева право на сахрану. С којим правом оспоравате његово право да буде сахрањен?

Поповић: Претпоставимо да сте у праву, да о томе више не дискутујемо. Слажем се да сви треба да буду сахрањени. Али, уђимо у воде реалности. Ко о томе треба да одлучи? И која институција да донесе такву одлуку, на основу којих прописа? Његови наследници морају да се изјасне. Уосталом, не знамо да ли би Тесла желео да буде сахрањен у Храму Светог Саве у Београду.

Петровић: Неко ће одлучити, најважније је да Тесла буде сахрањен…

Поповић: Добро, не понављајте...

Поповић: Али, морамо да се договоримо и око тога да земни остаци било ког човека нису музејски експонати...

Политика: Мада има таквих примера, на разним странама света. Да поменем само фараонске мумије...

Петровић: Што је последица империјалне пљачке египатског наслеђа. Зар можемо дозволити да се сами према Тесли понашамо као пљачкаши који су његове земне остатке претворили у музејски експонат.

Поповић: Сви се поносимо тиме што је Тесла Србин. И он се поносио својим српским пореклом, а живео је у Америци 60 година, примио је 1891. и америчко држављанство. Живео је и радио у Мађарској, у Прагу, у Паризу. Теслина заоставштина, у којој се чува и његова урна, за мене је недељива целина. Кад браним ту целину и говорим против измештања из ње Теслиних земних остатака, браним и СПЦ од ње саме. Нисам сигуран да би изазвало неко велико одобравање и аплауз у другим земљама и међу Теслиним поштоваоцима, уколико га сведемо под покровитељство једног храма СПЦ. То не би било добро пошто Тесла, ваљда, треба да нас води у будућност. Како, уосталом, мислите да га сахраните? Да ли са златном куглом? Зар не треба да се питају и многе организације, какво је Америчко удружење инжењера чији је он и данас почасни председник, или Меморијално друштво Николе Тесле у Њујорку чији сам члан Управног одбора, као и многи други. Морамо водити рачуна о многима, а не само о нама.

Политика: Колико, заиста, водимо рачуна о томе да ово није само нека врста породичне расправе, него и дебата која привлачи пажњу света којим смо окружени?

Петровић: Видите у каковом времену живимо. Шта ако нас неко са стране уцени и нареди да Тесла буде негде сахрањен, уместо да то учинимо ми, као припадници његовог народа. Бојим се да ћемо као народ пропустити своју шансу и обрукати се, пошто ће у историју ући податак да смо народ који није умео да сахрани свог великана, па му је то наредио други.

Поповић: Ми треба да се поносимо што је Теслина заоставштина у Београду, што нам је поверена као целина. Зашто неко хоће из музеја у коме се она чува да издвоји пепео, за који неки чак инсинуирају да није Теслин, о чему нећемо дискутовати, пошто то нико не зна. Срби Теслу поштују и у музеју и ван музеја, поштују га и људи у Америци и у свету, поштују га и религиозни и атеисти. Музеј посећују многи, нису само православни, долазе и католици, муслимани, будисти, припадници других религија и они који нису религиозни. Нисам сигуран да би они ишли с велики одушевљењем до Храма Светог Саве, да пред његовим вратима по трави траже Теслине земне остатке.

Петровић: Поносим се и ја оним што је у Музеју Николе Тесле, али у ту заоставштину не спадају његови земни остаци. То је скрнављење и зато га треба сахранити.

Поповић: Зашто баш сада, зашто да то питање постане предмет надметања и спорења политичких странака.

Петровић: А која је вас странка инструирала да постављате питање странака?

Поповић: Мене је инструирала Теслина странка...

Петровић: Теслина странка?

Поповић: Да, Теслина странка, наука којом се он бавио. А та наука захтева да се Тесла третира као егзактни научник, као инжењер и изумитељ, а не као црквени великодостојник и као религиозни човек.

Петровић: Нисам рекао да је Тесла био религиозан, него да сваки човек има право на сахрану.

Политика: У реду, шта бисте рекли на крају?

Петровић: Да ли та ваша Теслина, научна странка, мисли да он треба да остане несахрањен.

Поповић: Тесла је сахрањен.

Петровић: Није, о томе се прича 55 година.

Поповић: Тесла припада целом свету...

Петровић: Али га не можемо сахранити у целом свету.