У Србији 40 одсто становништва свакодневно конзумира бар малу количину алкохола, а готово 90 одсто ученика до 16 година пробало је неко алкохолно пиће. Подаци Института за ментално здравље у Београду показују да је, мерено по броју становника, Србија четврта земља по потрошњи алкохолних пића у Европи. Такође, недавно спроведена истраживања показују да за чашицом све више посежу и жене, као и да сваки трећи средњошколац пије.

О разлозима због којих грађани Србије почињу да пију, обичајима и традицији алкохолизма у Србији, заблудама и последицама конзумирања алкохола, о томе зашто све више жена посеже за чашом, за „Политику” полемишу примаријус др Јасна Дараган Савељић, директорка Специјалне болнице за болести зависности, и професор др Александар Л. Југовић, шеф Катедре за превенцију и третман поремећаја понашања и професор социјалне патологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду.

Политика: Последња истраживања показују да у Србији чак 40 одсто становништва свакодневно конзумира алкохол. Постоји ли неко рационално објашњење зашто је број толики?

Дараган Савељић: С обзиром на то да су рађена различита истраживања, о тачном броју оболелих, а нарочито оних који конзумирају алкохол не можемо да говоримо. Српска традиција је таква да свакодневни живот и посебни догађаји не могу да се замисле без употребе алкохола. Уосталом, свака географска локација има „своју” психоактивну супстанцу: у Кини је то опијум, у Јужној Америци кокаин, а код нас – алкохол. Свакако да економски, социјални, политички и други друштвени фактори доводе до тога да се алкохол још више злоупотребљава.

Југовић: У Србији постоји велика друштвена толеранција на употребу алкохола која је културолошки и обичајно подржана, он је доступан и релативно јефтин, најјефтинији је анестетик... Познато је да људи тегобе и проблеме најлакше „решавају” и одлажу уз алкохол. Ту је и феномен веома раног контакта с алкохолом: што раније човек има први додир с пићем, већи је ризик да касније постане онај ко или злоупотребљава алкохол или постаје алкохоличар. Много је заблуда о алкохолу: да је лек, да ствара сигурност и самопоуздање, подстиче квалитетније сексуалне односе, разбија несаницу, загрева организам...

Политика: Који су разлози због којих грађани Србије најчешће посежу за чашом?

Дараган Савељић: Када особа осети везу између алкохола и олакшања своје анксиозности и санације стреса, настаје преломна тачка – проблем с алкохолом. Он је најпопуларнији и најбољи анксиолитик, оно што смирује. Познато је да неки пију под притиском окружења, неки да би решавали проблеме депресије, а има и оних који то раде из чистог конформизма.

Југовић: Три су основна стуба када је реч о узроцима алкохолизма. Прво, то је сам алкохол и његова специфичност да може да изазове зависност метаболичког, физичког и психичког типа. Други стуб су човек и његове карактеристике, пре свега депресија, несигурност. Трећи је средина у којој се стиче навика. Зато је алкохолизам болест зависности, масовни социјални проблем и друштвена девијација.

Политика: Шта подразумевате под злоупотребом алкохола коју спомињете?

Дараган Савељић: Код алкохола, за разлику од рецимо хероина, постоји друштвено прихватљиво понашање, а то је, отприлике, два пића дневно. Више од тога би била злоупотреба која траје до тренутка док се не развије зависност, односно, болест алкохолизма.

Политика: Да ли се у Србији повећава број конзумената алкохолних пића?

Дараган Савељић: Не бих смела то да тврдим. За нас је најпоузданији податак број оних који се јављају на лечење. Имајући то у виду, могу да кажем да је код нас прилив болесника константан. У последњих десетак година, годишње се јавља око 200 нових особа које се лече амбулантно и 170 које хоспитализујемо. Морамо да имамо у виду да после приватизације у великом броју мањих предузећа више не постоје одговарајуће социјалне службе које би их „натерале” на лечење због проблема с алкохолом. Штавише, наши пацијенти имају велике проблеме када треба да отворе боловање јер се плаше да ће им газде дати отказ.

Југовић: Податак да је неко евидентиран у надлежној установи због проблема с алкохолом не мора да буде релевантан кад је реч о питању да ли се број конзумената повећава или смањује. Сигурно је да је у последње време у порасту оно што се назива социјалном патологијом. Расте број самоубистава у свету, број депресивних, оних који се суочавају с породичним проблемима... Логично је очекивати да у ситуацији повећане незапослености, социјално-економске несигурности, неизвесности, бесперспективности, нарочито код младих, алкохол постаје „чаробни помагач” и да расте број зависника и оних који конзумирају алкохол.

Политика: Ко више пије, мушкарци или жене, сеоско или градско становништво, богати или сиромашни?

Дараган Савељић: Жене код нас су соло дринкери и оне се, најчешће, пре одавања пороку, суочавају с неким психијатријским проблемом. Што се тиче доласка на лечење, раније је однос био осам према један у корист мушкараца, а тренутно је тај однос један и по према један. У вези с конзументима у граду и на селу, егзактних података нема, а мислим да сиромашнији више пију од оних „добростојећих”.

Југовић: Некако је реално очекивати да је алкохолизам део мушке културе. Алкохол, уз насиље, постаје симбол мушкости, одрастања. Обично се говори: „Ако не пијеш, ниси одрастао, ниси сазрео, ниси мушко...”. Присутан је модел по коме се у свет мушкараца улази тако што се пије. Најбољи пример су те неке иницијације као што су екскурзије на које се свесно иде да би се сви напили. Женски алкохолизам је мање видљив. Због мање толеранције друштва, оне чешће пију у осами. Женски алкохолизам почиње касније. Жене много чешће наилазе на осуду од мушкараца. Ретко је да ће мушкарац који не пије остати у браку са женом која пије. Обрнутих случајева је много више или бар такав брак дуже траје. Жене чешће пију она пића која се „не осећају”, као што је вотка. Два су модела жена које пију: доминантнији – жена „домаћица” која пије кришом и други – жена која с мушкарцима иде у кафане и пије на очиглед, без скривања.

Политика: Резултати истраживања показују да је чак 89 одсто ученика узраста до 16 година пробало једно или више алкохолних пића. Значи ли то да млади овог узраста пију или је у питању младалачка знатижеља?

Дараган Савељић: Истраживање говори да су млади у 76 одсто случајева алкохол пробали у својој кући и да су их „послужили” родитељи, баке, деке. Млади пију у групи, такмичарски, с намером да се опију... Чак у 80 одсто случајева испијање се код младих завршава опијањем. Млади мешају пића, али мешају алкохол и друге психоактивне супстанце, нарочито таблете. Код младих опијање не значи и алкохолизам, с обзиром на то да све може да се заврши после неколико искустава. Онима који уђу у проблем алкохолизма, најчешће се то догађа око 21. године, док се између 25. и 27. јављају на лечење. Оно што је проблематично јесте да у Србији млади од 11. до 13. године двоструко више пију него њихови вршњаци у Европи. Такође, забрињава чињеница да испијање алкохола на поменути начин често доводи до коматозних стања и да је, у таквим ситуацијама, често тешко сачувати млади живот.

Југовић: Важан је културолошки елемент код тог првог контакта: лака доступност, обичаји, ефекат групе, радозналост... Свако опијање младих је ризично понашање, најпре због угрожавања здравља. Ту су и поремећаји понашања: вожње у пијаном стању, туче, насилничко понашање.

Политика: Каква је узрочно-последична веза између алкохола и криминала и која су најчешћа кривична дела која се чине под дејством алкохола?

Дараган Савељић: Очигледно је да та веза постоји. Коначно, наше пацијенте на лечење управо и доводе ексцесне ситуације: у породици, проблеми са судом или полицијом због неког кривичног дела.

Југовић: Истраживања рађена на узорку од око 400 починилаца убиства показују да су њих седам одсто алкохоличари, 31 одсто оних који злоупотребљавају или повремено испијају алкохол. Практично, трећина извршилаца убиства злоупотребљавала алкохол у тренутку извршења кривичног дела. Занимљиво је да алкохоличари и алкохолофиличари, осим што су починиоци, могу да буду и жртве кривичних дела убиства, јер долазе у сукобе са окружењем. Такође, процењује се да између 50 и 60 одсто свих деликата насиља за узрок или повод има коришћење алкохола, као и да је у око 60 одсто насилних аката према деци у породици узрок злоупотреба алкохола. Истраживања показују и да је најчешћи починилац инцеста у породици отац алкохоличар и да је више од половине свих саобраћајних деликата узроковано пићем.

Политика: Може ли се рећи да је породица највећа жртва алкохолизма, а да најтеже последице сносе они који су најмање криви – деца?

Дараган Савељић: Деца алкохоличара су посебно погођена јер живе у специфичним условима. Отац алкохоличар је најчешће недоследан, исту ствар детету једном дозвољава, а други пут нема границе, а то збуњује дете. Ту је и проблем односа између мајке и оца. Она је често депресивна, дисфункционална, истрошена борбом с алкохолизмом свог мужа... Дете то не схвата, па у свађама стаје на страну оца алкохоличара јер га мајка напада и изгледа му агресивно. Низ конфузија зауставља децу у развоју, а постоји могућност да једног дана, када одрасту, понове тај образац понашања. Таквој деци је неопходна много, много већа помоћ и стручна подршка.

Југовић: У породици где има алкохоличара стварају се дубоки поремећаји комуникације, заједништва, брачних и сексуалних односа. Јасно је да су деца из алкохоличарских породица дубоко несрећна, депресивна, да све то касније утиче на њихову будућност. Два су типична одговора деце на алкохолизам у породици: први, депресивност и повлачење, и други, агресивност.

Политика: Која алкохолна пића се највише троше у Србији?

Дараган Савељић: Немам конкретан одговор на то, али сам се у пракси сусрела с веома тешким проблемима: с делиријум тременсом код алкохоличара који су пили само пиво. Суштина је да је овде реч о једној од заблуда да је пиво храна, да је безопасно... Проблем је, свакако, и велики број реклама за овај производ.

Југовић: С обзиром на социоекономску ситуацију у Србији највише се пије пиво, али и жестоко, а јефтино пиће које се производи у кућној варијанти – ракија.