Ако би се судило према протестима који избијају сваки пут када држава оцени неко место погодним за изградњу постројења за прераду опасног отпада, Србија би требало сматрати нетакнутим природним рајем, оазом у којој нема ни комадића папира на улици, а камоли хиљада тона отровних индустријских нуспродуката нагомиланих у пропалим фабрикама, од којих већина није у стању ни да стави довољно чврст катанац на такву опасност. А то су само наслаге опасног отпада заосталог из претходних деценија. На то се сваке године дода барем 40.000 тона насталих у фабрикама које још нису угашене, под условом да је и то веродостојна процена, јер прецизна евиденција „дотока” ове врсте отрова и даље није успостављена. Чак и предузећа којима погони још раде махом не зарађују довољно да би могла да плате изузетно скуп извоз свог опасног отпада у Аустрију или Немачку, где су нама најближа постројења за неутрализацију или спаљивање, па га и те фирме већином складиште у земљи.

Укупна количина хрпа опасног отпада између којих ходамо сваког дана није позната, али је свакако импозантна у најгорем смислу те речи. Градња фабрике за његову прераду у Србији, међутим, неизвесна је и у трећем покушају пошто, после Шапца и Ћуприје, сада и Ћићевац одбија да је „удоми”.

Протести грађана и локалних одбора политичких партија због планова државе да им у суседству инсталира таква постројења нису неуобичајени ни у Европи. Стручњаци то називају синдромом „не у мом дворишту”. Сви би хтели да се отпада ратосиљају, али не ако је сигурно место нађено њима под носом. Ту не помаже ни свакоме очигледна чињеница да им је много већа претња ако се отрови таложе на стотинама неусловних локација наоколо. Иста тврдоглавост отежава и већ годинама развлачи преговоре државе и локалних власти око постављања регионалних депонија за обично кућно ђубре, док нико не протестује зато што тренутно располажемо само сметлиштима са којих наноси продиру у околно земљиште и подземне воде.

– Нисам упућен у пројекат предвиђен за Ћићевац али морам признати да се изнервирам сваки пут када видим да се људи буне због таквих планова. Не разумем како не увиђају да је постојање постројења за прераду отпада много боље по њих. Слични погони у свету су се до сада показали веома безбедним. Не могу да се сетим када се последњи пут у неком од њих десио акцидент – каже професор др Бранимир Јованчићевић, декан Хемијског факултета у Београду.

Истини за вољу, последњи скандал у тој области догодио се пролетос у Дортмунду, када је откривено да је на локацији тамошњег постројења за прераду опасног отпада знатно повишен ниво извесних штетних једињења, укључујући и диоксин, који ових дана поново мучи Немачку и целу Европу пошто је из других извора доспео у храну за свиње, стоку и живину. Случај у Дортмунду, ипак, један је од ретких примера цурења из сличних погона.

– Европска постројења која сам обишао под строгом су контролом. Особље је стручно и високо дисциплиновано. Ако те стандарде применимо и овде, нема разлога да се грађани прибојавају – наводи Александар Ложајић, директор фирме „Деконта”, која се бави извозом опасног отпада.

Знајући домаћу радну етику, каква је демонстрирана у чачанској „Слободи” и у још неколико фабрика које су баратале експлозивним материјама, стрепња од тога да ли ћемо се доследно придржавати дисциплине неопходне за прераду опасног отпада могла би имати оправдања. Поводећи се за увреженим предрасудама, лако је замислити погон у којем неки српски Хомери Симпсони рукују опасним отпадом. Али, то би било олака и прегруба оцена. Можда у овом постројењу неће бити изводљиво наћи радна места стотини незапослених Ћићевчана, како обећавају општинске и републичке власти, али стручног кадра за ове задатке у Србији несумњиво има.

– У фабрици за прераду опасног отпада, као и у свакој другој, биће потребни и стручњаци високог профила и нискоквалификована снага. Људи који се образују на Хемијском и Технолошком факултету спремни су да руководе том врстом операција – објашњава професор др Јованчићевић.

Ако њен „образовно-пропагандни програм” не успе, питање је да ли ће држава овог пута бити одлучнија него у Шапцу и Ћуприји, где је брзо попустила под налетом протеста. Пошто је недавним изменама закона дала себи могућност да сама одреди локације за регионалне комуналне депоније ако се локалне власти не договоре, можда ће напослетку влада бити приморана да наметне решење и у овом питању.

Владимир Вукасовић