Док су се дру­ге гра­не ме­ди­ци­не раз­ви­ја­ле, и но­вац ула­гао у опре­ма­ње и ку­по­ви­ну са­вре­ме­них уре­ђа­ја, срп­ска па­то­ло­ги­ја је из го­ди­не у го­ди­ну то­ну­ла да би се са­да на­шла та­мо где је би­ла – пре јед­ног ве­ка. Иако за­хва­љу­ју­ћи па­то­ло­ги­ји, ле­ка­ри из број­них здрав­стве­них обла­сти до­би­ја­ју пре­ци­зна са­зна­ња о про­ме­на­ма у ор­га­ни­зму па­ци­јен­та или узро­ци­ма не­чи­је смр­ти, чи­ни се да ни­ко од над­ле­жних не ре­а­гу­је на ва­па­је на­ших па­то­ло­га да им тре­ба по­мо­ћи да ухва­те ко­рак са ко­ле­га­ма из дру­гих зе­ма­ља.

Ло­ши усло­ви ра­да, не­до­ста­так опре­ме и не­за­ин­те­ре­со­ва­ност мла­дих ле­ка­ра да се ба­ве овом об­ла­шћу ме­ди­ци­не, ути­ца­ли су на то да се па­то­ло­зи на­ђу на „ни­ским гра­на­ма” срп­ског здрав­ства. Не­до­ста­ју им нај­о­снов­ни­ја сред­ства за рад, по­пут обич­них ин­стру­ме­на­та, ма­ка­зи­ца, сон­ди, сте­ри­ли­за­то­ра, све­тла за сте­ри­ли­за­ци­ју... А на са­му по­ми­сао да до­ла­зи ле­то и да ће у про­сто­ри­ја­ма без кли­ма-уре­ђа­ја мо­ра­ти да ра­де об­дук­ци­је те­ла пре­ми­ну­лих па­ци­је­на­та, мно­ги па­то­ло­зи се хва­та­ју за гла­ву, раз­ми­шља­ју­ћи на ко­ји би на­чин мо­гли да по­бољ­ша­ју свој по­ло­жај.

Ка­ко об­ја­шња­ва про­фе­сор др Јо­ван Ва­си­ље­вић, са Ин­сти­ту­та за па­то­ло­ги­ју Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, док се да­нас у све­ту ра­де ди­јаг­но­стич­ке ме­то­де на мо­ле­ку­лар­ном ни­воу и та­ко­зва­на ге­нет­ска па­то­ло­ги­ја, то за нас и да­ље пред­ста­вља ми­са­о­ну име­ни­цу.

– Ако се не­што не про­ме­ни у овој обла­сти, за не­ко­ли­ко го­ди­на у на­шој зе­мљи не­ће би­ти ни­ко­га ко ће мо­ћи да по­ста­ви са­вре­ме­ну мо­ле­ку­лар­ну па­то­ло­шку ди­јаг­но­зу. Са­да се не­где и по две не­де­ље че­ка на ди­јаг­но­зу, а са са­вре­ме­ном опре­мом би она мо­гла да се до­би­је за два-три да­на. На оп­штој хи­рур­шкој па­то­ло­ги­ји не би тре­ба­ло да је­дан па­то­лог ра­ди ви­ше од две до две и по хи­ља­де би­оп­си­ја го­ди­шње, а код нас не­ки оба­ве и по 4.000 би­оп­си­ја, па не мо­гу ква­ли­тет­но да се по­све­те по­слу. О уса­вр­ша­ва­њу и да не го­во­ри­мо, чак ни на го­ди­шњи од­мор не­ма­ју вре­ме­на да оду – об­ја­шња­ва др Ва­си­ље­вић.

Па­то­ло­зи су за­ду­же­ни за кли­нич­ке об­дук­ци­је, а за раз­ли­ку од суд­ске ме­ди­ци­не ко­ја раз­ма­тра слу­ча­је­ве на­сил­не смр­ти, па­то­ло­зи у здрав­стве­ним уста­но­ва­ма ба­ве се са­мо об­дук­ци­о­ним на­ла­зи­ма оних ко­ји уми­ру у бол­ни­ца­ма. Об­дук­ци­ју углав­ном тра­жи кли­нич­ки ле­кар, али на то­ме мо­же да ин­си­сти­ра и по­ро­ди­ца пре­ми­ну­лог па­ци­јен­та. По­не­кад се чла­но­ви по­ро­ди­це бу­не не же­ле­ћи да па­то­ло­зи оба­ве об­дук­ци­ју, да се не би скр­на­ви­ло те­ло по­кој­ни­ка, па по­ку­ша­ва­ју на све на­чи­не да за­у­ста­ве тај про­цес. Због то­га би, сма­тра др Ва­си­ље­вић, па­то­ло­ги­ју тре­ба­ло при­бли­жи­ти на­ро­ду, об­ја­шња­ва­ју­ћи да је об­дук­ци­ја ди­јаг­но­стич­ка ме­то­да ко­јом се до­ла­зи до исти­не.

– У свим ве­ћим кли­ни­ка­ма у све­ту јед­ном не­дељ­но се ор­га­ни­зу­ју са­стан­ци под на­зи­вом па­то­ло­шко-кли­нич­ка кон­фрон­та­ци­ја, на ко­ји­ма ле­ка­ри-кли­ни­ча­ри из­но­се на­ла­зе, за­тим се ди­ску­ту­је о бо­ле­сти па­ци­јен­та, раз­во­ју то­ка обо­ље­ња и за­што је до­шло до смрт­ног ис­хо­да. Он­да па­то­ло­зи да­ју свој на­лаз, пра­ви се ана­ли­за о то­ме да ли је све ура­ђе­но она­ко ка­ко тре­ба и да ли је те­ра­пи­ја би­ла до­бра... Та­кав при­ступ од ве­ли­ког је зна­ча­ја за мла­де ле­ка­ре. У Ср­би­ји се не­ка­да та­ко ра­ди­ло на мно­гим кли­ни­ка­ма, а са­да, ко­ли­ко сам упо­знат, то­га ниг­де не­ма. Ле­ка­ри ко­ји ра­де у кли­ни­ка­ма су не­за­ин­те­ре­со­ва­ни за раз­лог смр­ти њи­хо­вих па­ци­је­на­та, па и не до­ла­зе да пи­та­ју због че­га је бо­ле­сник пре­ми­нуо – ис­та­као је др Ва­си­ље­вић, на­гла­ша­ва­ју­ћи да се са­да у Ин­сти­ту­ту за па­то­ло­ги­ју ра­ди до 800, а не­ка­да је би­ло и по 1.500 об­дук­ци­ја.

Па­то­ло­зи се пр­вен­стве­но ба­ве би­оп­си­ја­ма, од­но­сно узи­ма­њем де­ли­ћа тки­ва, њи­хо­вом об­ра­дом и по­ста­вља­њем ди­јаг­но­зе под ми­кро­ско­пом о вр­сти па­то­ло­шког про­це­са. Ре­ци­мо, да ли је код не­ког па­ци­јен­та реч о за­па­ље­њу, ма­лиг­ном или бе­ниг­ном ту­мо­ру.... Не по­сто­ји ни­јед­на дру­га ме­то­да, до­да­је наш са­го­вор­ник, ко­јом то мо­же да се утвр­ди осим би­оп­си­је.

Др Ва­си­ље­вић упо­зо­ра­ва да се мла­ди ле­ка­ри не од­лу­чу­ју за па­то­ло­ги­ју као ме­ди­цин­ску гра­ну, јер су усло­ви у ко­ји­ма ра­де па­то­ло­зи ка­та­стро­фал­ни. Он ис­ти­че да за на­бав­ку сред­ста­ва за рад ни­су по­треб­не ве­ли­ке сво­те нов­ца, а да би у ре­ша­ва­ње про­бле­ма тре­ба­ло да се укљу­че и Ми­ни­стар­ство здра­вља, Ре­пу­блич­ки за­вод за здарвстве­но оси­гу­ра­ње, а по­себ­но Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет, Удру­же­ње па­то­ло­га Ср­би­је и Сек­ци­ја за па­то­ло­ги­ју Срп­ског ле­кар­ског дру­штва.

Да­ни­је­ла Да­ви­дов-Ке­сар

---------------------------------------------------

Ква­ли­тет­на опре­ма у КБЦ „Зе­мун”

Јед­на од ма­ло­број­них па­то­ло­шких слу­жби ко­ји се мо­гу по­хва­ли­ти до­бром опре­мље­но­шћу за не­сме­тан рад на­ла­зи се у Кли­нич­ко-бол­нич­ком цен­тру „Зе­мун”. Др Са­ња Ми­лен­ко­вић, на­чел­ни­ца Слу­жбе кли­нич­ке па­то­ло­ги­је КБЦ „Зе­мун” и пред­сед­ни­ца Удру­же­ња па­то­ло­га и ци­то­ло­га Ср­би­је, ка­же да има­ју ква­ли­тет­ну опре­му за­хва­љу­ју­ћи Ми­ни­стар­ству здра­вља ко­је је обез­бе­ди­ло но­вац за ову област кроз про­је­кат „Хит­на ре­кон­струк­ци­ја 20 бол­ни­ца у Ср­би­ји”.

– Ра­ди­мо ауто­мат­ски про­цес об­ра­де тки­ва, што нам омо­гу­ћа­ва да за 24 са­та до­би­је­мо пр­ве пре­ли­ми­нар­не ре­зул­та­те. Не­до­ста­так ка­дро­ва је оно са чим ку­бу­ре све здрав­стве­не уста­но­ве. Ре­ци­мо, у Тур­ској има­те си­ту­а­ци­ју да на 100.000 ста­нов­ни­ка до­ла­зи 14 па­то­ло­га, а код нас у че­ти­ри кли­нич­ко-бол­нич­ка цен­тра све­га ра­ди њих се­дам. Про­сек го­ди­на на­ших па­то­ло­га је 50., што је та­ко­ђе про­блем – на­гла­си­ла је др Ми­лен­ко­вић.