Свакодневни емотивни стресови могу да подстакну раст тумора, тврди група научника у истраживању чији су резултати недавно објављени у научном часопису „Нејчр”. Тим генетичара које је предводио професор Таин Ксу, са универзитета Јејл, после испитивања на генима винске мушице, закључили су да сваки психички потрес, који човека уздрма емотивно или физички, отвара „пут” ћелијским мутацијама, које су и узрок настанка туморских ћелија и појаве малигне болести. Екипа генетичара са Јејла тврди да свакодневни стресови, кроз које човек пролази на послу или у породици, могу да доведу до мутације у различитим ћелијама, а не само једној и да су на путу да коначно докажу везу између емоција и појаве рака.

Свако од нас могао би навести пример некога за кога околина сматра да је од рака оболео јер је на послу био изложен великом стресу, јер је био погођен неком породичном трагедијом, јер га „живот није мазио”... Међутим, лекари, ипак, сматрају да наука, за сада, нема јаких и непобитних доказа о узрочно-последичној вези између јаких емоција и стресова и настанка рака, иако је несумњиво да је савремени начин живота човека у граду неодвојив од стреса.

Професор др Зоран Кривокапић, хирург, колопроктолог, дакле стручњак за операције карцинома дебелог црева са Прве хируршке клинике Клиничког центра Србије, каже како су узроци настанка ове врсте малигне болести у 10 до 15 одсто наследни фактори, али све остало односи се на погрешне стилове живота и начин исхране. Нема доказа о узрочно-последичној вези између емотивних процеса и рака дебелог црева, али сигурно је да је стрес саставни део живота савременог човека.

– Ми наслеђе не можемо да променимо, али стил живота који подразумева за неког сталну борбу за посао, за другог успех у каријери, што носи и много стреса, можемо да мењамо. У Србији сваке године имао 4.000 новооболелих од рака дебелог црева. Оболева, наравно, и човек са села, за кога мислимо да ужива у природи и нема секирација, али највише оболелих има у Београду. Врло често су наши пацијенти професори факултета, лекари, политичари, банкари, новинари, глумци – наводи за „Политику” др Кривокапић.

По речима нашег саговорника, утицај западног стила живота, у којем доминира нередовна и брза исхрана, са пуно меса и сендвича, од које у организму не остаје довољно потребних материја за нормално функционисање црева, лако се може видети када се прате стопе оболевања.

– Драстично је више карцинома у развијеним земљама: 53 оболелих на 100.000 људи, док се, на пример, у Африци или Индији бележе један до три новооткривена случаја на 100.000 становника. Већ у томе се види утицај стресног и убрзаног живота – наводи професор Кривокапић.

Иначе, у Србији стопа оболевања од карцинома дебелог црева је 45 случајева на 100.000 становника. У нашој земљи сваке године од рака оболи око 30.000 људи и приближно умре 20.000 мушкараца и жена. Директор Института за радиологију и онкологију, професор др Ненад Боројевић за „Политику” каже како је у медицини данас стрес још немерљива категорија.

– Док је доказано да исхрана и физичка активност имају утицај и значај за појаву малигне болести код неке особе, за стрес тако нешто није могуће доказати. Ценим да је интегритет и целовитост организма већа гаранција да ћемо се изборити са болешћу каква је рак, када нисмо под стресом. Стрес начиње интегритет и на тај начин се губи енергија која је потребна на другом месту. Стрес којем смо изложени дуго сигурно доприноси појави болести, али никада не можете рећи да је неки Сима добио рак зато што је био под стресом – каже др Боројевић.

Неуропсихијатар и директор Института за психијатрију Клиничког центра Србије, професорка Мирослава Јашовић-Гашић каже како нема доказаних научних података да стресори, значи емотивни потреси различитих врста и јачина, могу сами за себе изазвати настанак тумора. Међутим, она додаје да нико не може порећи како код неких облика малигних болести стресови утичу на ток болести и век преживљавања.

– Снажан стрес на послу може да буде окидач за настанак соматског обољења за које пацијент уопште није знао да постоји. Какав ће ток болест имати, зависи од многобројних спољашњих фактора, квалитета личности појединца, подршке породице, сијасет психосоцијалних фактора из околине – објашњава наша саговорница.

Професорка Мирослава Јашовић-Гашић каже како, на пример, развод брака не може бити једини фактор који доводи до карцинома дојке, али и те како може бити убрзавајући фактор да се појаве симптоми. Наша саговорница се још осамдесетих година са својим тимом на Институту за психијатрију бавила психоонкологијом, која је дефинитивно указала на значајно присуство психијатра у тиму лекара који лече особу оболелу од рака.

– Показало се да одређени позитивни ставови пацијената побољшавају квалитет живота особа са малигном болешћу, а да код оних са метастазама чак продужавају живот. Емоције и стрес које проживљавамо не могу сами по себи да доведу до рака, и ту су онколози у праву, али свакако могу да утичу да се малигна болест испољи раније него што је у геному исказано. Стрес утиче и на ток и исход болести – каже наша саговорница, додајући да су психијатри ове установе редовни чланови конзилијума који одлучују о начину лечења особе са карциномом.

Оливера Поповић