Нови Закон о јавном информисању, који за медијске куће прописује казне и до 20 милиона динара, за сада је мртво слово на папиру. Судије трговинских судова сматрају да је реч о пропису који не може да се примени у пракси. На семинару, који су за новинаре и судије организовале организације ОЕБС, IREX и USAID, чуо се став да би изрицање казни по овом закону било исто као када би неко у Србији био осуђен на 100 година затвора.

Јер, као што је у кривичном праву максимална запрећена казна 40 година, по Закону о привредним преступима највиша новчана казна износи три милиона динара. Због тога је, сматра Стево Ђурановић, председник Трговинског суда у Београду, одредба која против медијских кућа прописује казне и до 20 милиона динара – неуставна и непримењива док се не усклади са другим законима.

Два месеца после доношења закона који новинари оцењују као мач над својим главама, још ниједна тужба није стигла у Трговински суд у Београду.

„Постоји иницијатива да се Закон о јавном информисању усагласи са Законом о привредним преступима због разлике у прописаним казнама. Уколико би се сада догодило да нека тужба стигне, ми не бисмо знали како да применимо овај закон”, рекао нам је судија Ђурановић.

Да ли нови Закон о јавном информисању значи само пооштравање казни за медије или је то други назив за затварање медијских кућа, једно је од питања које се чуло на семинару.

„Казне за медије не смеју да буду такве да представљају одмазду и средства да се медији униште. Овакве казне значе увођење смртних казни за медијске куће”, рекао је Данило Николић, председник Окружног суда у Нишу.

Најопаснија последица Закона о информисању је аутоцензура, оценио је Вукашин Обрадовић, главни уредник недељника „Врањске”.

„Неко је гађао ’Курир’, а погодио је локалне медије. У оваквој економској ситуацији, прва пресуда по овом закону затвориће било који локални медиј у Србији, јер ниједан неће моћи да плати казну и настави пословање. Апелујем на удружења новинара да учине све да се овај закон измени”, рекао је Обрадовић.

О томе колика је количина увреда коју је политичар или нека друга јавна личност дужна да истрпи и на који начин закон регулише питања јавног морала, говорио је Драгољуб Поповић, судија Европског суда за људска права.

„Границе прихватљиве критике шире су када је реч о политичарима. Постоји начело да се доказује само чињенични, а не вредносни суд”, рекао је судија Поповић, апострофирајући члан 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода о томе да свако има право на слободу изражавања.

Он је навео пример аустријског новинара који је осуђен пред националним судом зато што је за једног канцелара написао да је „неморалан, опортунист најнижег ранга и недостојанствен”. Новинар се затим обратио суду у Стразбуру, који је утврдио повреду члана 10. „Новинар је износио вредносни, а не чињенични суд”, оцењено је у пресуди Европског суда.

Овај суд стао је и на страну данског новинара који је осуђен због тога што се није оградио од расистичких изјава тројице младића у својој емисији. Гости су изјављивали да је „добро бити расиста”, да је „Данска за Данце” и да „људима треба дозволити да имају робове”, а новинар је осуђен зато што је помогао у ширењу расистичких изјава. Европски суд је закључио да методе новинарског извештавања могу бити различите и да суд неће наметати своје ставове.

Суд у Стразбуру подржао је пресуду суда у Швајцарској којом је кривично осуђен новинар због објављивања дипломатске преписке између јеврејских удружења у Америци и швајцарских банака о накнади штете жртвама холокауста. Преписка је имала ознаку државне тајне, а Европски суд је заузео став да је новинар морао да зна да објављивањем ризикује да буде кривично гоњен. Додуше, ова пресуда није донета једногласно, већ је однос гласова био дванаест према пет.

Доротеа Чарнић

-----------------------------------------------------------------------

Зашто су ћутали

Поводом недоумице судија како да примене нове одредбе Закона о јавном информисању, Наташа Вучковић-Лесендрић, помоћник министра културе задужена за медије каже:

– Колико ми је познато судије су добиле од тужилаштва посебно упутство за примену Закона о јавном информисању.Према томе, судови имају основу да поступају по важећем закону. Таква изјава (С. Ђурановића, прим. М. П.) посебно ми је чудна јер од стране судија до сада Министарство културе није добијало неке додатне захтеве за појашњење. О том закону се увелико причало, било је више састанака и до сада то питање није се појављивало као проблем. Одржали смо радни састанак у јавном тужилаштву и прошли смо кроз све одредбе како се не би десило да се казнама угрозе мали медији. Том приликом је констатовано и да судије трговинског суда нису раније биле у прилици да суде овакве случајеве. Како је поред нас предлагач закона и Министарство правде готово је невероватно да би то министарство допустило законску колизију.

М. П.