Istraživanje situacije na Kosovu i Metohiji o posledicama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom avijacije NATO-a 1999. godine Svetska zdravstvena organizacija sprovela je od 22. do 31. januara 2001. godine na zahtev specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i šefa misije Unmika. Oni su generalnom direktoru SZO uputili direktivu da pošalje stručnjake za javno zdravlje kako bi pomogli da budu utvrđene moguće zdravstvene posledice korišćenja osiromašenog uranijuma na stanovništvo u slučaju 84 lokacije koje su tokom NATO agresije kontaminirane municijom sa osiromašenim uranijumom.

Na kraju publikacije, dostupne na sajtu SZO, zahvalnost za „podršku i uputstva prilikom uspostavljanja misije i neprestanu pomoć u cilju njenog uspešnog završetka” iskazuje se, između ostalih, i dr Kitu Baverstoku, koji je u aprilu prošle godine žestoko optužio SZO da je iz izveštaja izostavila poglavlja čiji je on autor, a koja su nedvosmisleno ukazivala na činjenicu da osiromašeni uranijum izaziva teške posledice po zdravlje živih bića. O posledicama upotrebe ove municije detaljno se govori i u nedavno objavljenoj knjizi „Darovi ’Milosrdnog anđela’” dr Mirjane Anđelković-Lukić, o kojoj je „Politika” opširnije pisala u ponedeljak. U kancelariji SZO u Beogradu ni posle dvodnevnih napora nije bilo moguće naći sagovornika na ovu temu.

U pomenutom izveštaju SZO stoji da je vreme raspada municije tog tipa oko 500 godina. Izlaganje alfa česticama iz ovakve municije dešava se isključivo kada se unese u telo, udisanjem, gutanjem ili kroz otvorene rane. Postoje mišljenja da osiromašeni uranijum može oštetiti ćelije pluća i povećati mogućnost javljanja raka pluća, navode eksperti SZO. Loše funkcionisanje bubrega takođe je jedna od posledica, mada postoje mišljenja da je to izlečivo, a kod veterana Zalivskog rata navodno nisu primećeni negativni efekti osiromašenog uranijuma na bubrege.

Istraživači su razgovarali s velikim brojem zaposlenih u raznim medicinskim ustanovama (vojne i druge bolnice, instituti za javno zdravlje, porodilišta, onkološke laboratorije), u više gradova širom Kosova. Utvrđeno je da statistika o uzrocima poseta lekarima, uzrocima smrti i bolestima nije vođena (osim kad se radilo o zaraznim bolestima), ili nije vođena na sistematičan način i uz korišćenje kompjutera. Opšte uzev, „podaci o raku su nepotpuni i nema mehanizama koji bi isključili dvostruko brojanje slučajeva”.

„Nijedan zaključak ne može se izvući iz tih podataka o promeni učestalosti raka među stanovništvom”, tvrdi se u izveštaju. Misija SZO je osudila nepotrebne spekulacije oko mogućih rizika po zdravlje, koji, „kako se do sada dalo zaključiti, nisu prisutni ili su minimalni”.

Glavni zaključci su sledeći: osiromašeni uranijum je za oko 40 odsto manje radioaktivan od običnog, a studije naučnika i lekara nisu utvrdile vezu između izlaganja dejstvu ovog uranijuma i nastanka raka, urođenih abnormalnosti ili ozbiljnih toksičnih hemijskih posledica na organe. Neki naučnici, kaže se u izveštaju, smatraju da postoji potreba za većim, nezavisnim istraživanjima, a ne onim koje je naručila vojska, kako bi se to gledište potvrdilo. Najverovatnije je da su vojnici, i to oni koji su se našli na mestu napada, odnosno pripadnici Vojske Jugoslavije, bili ti koji su udisali uranijum i njegove okside, iz prašine i dima. Misija „nije primila bilo kakve podatke da su civili bili podvrgnuti vazdušnim napadima municijom sa osiromašenim uranijumom” – opšta populacija „najverovatnije se nije susrela sa ovim načinom prenošenja osiromašenog uranijuma, ili, u najgorem slučaju, samo u veoma izolovanim situacijama”. Navodi se i da su „posledice po zdravlje, izlaganja osiromašenom uranijumu koje nisu verovatne i možda i ne postoje, mnogo manje u poređenju sa uzrocima smrti ili onesposobljenosti koje izazivaju drugi činioci, kao što su prisustvo olova ili saobraćajne nesreće”. 

T. Bojković